Pitanje: Kako da budemo patrioti, a da se ne odvajamo od drugih zemalja?

Šri Činmoj: Ja ću živeti u mojoj zemlji, u mom sopstvenom domu, a ti ćeš živeti u svom domu. Ja ću svoj dom držati čistim, pa ako hoćeš da dođeš, dočekaću te kao božanskog gosta i pozvati te da ostaneš dokle hoćeš. A takođe ću očekivati da ti držiš svoju kuću čistu i da me dočekaš kad hoću da dođem i posetim te.

Prema svom iskustvu i prema svojoj sposobnosti, sagradio sam kuću. Prema svojoj sposobnosti, svom talentu, svojoj težnji i svojoj rešenosti, i ti si sagradio kuću. Sada su naša težnja, sposobnost i umeće postali jedno. Mi ćemo se udružiti, ali će tvoj dom ostati tvoj dom, a moj dom će ostati moj dom. Dok boravim u svom domu i volim svoj dom, neću kritikovati ni omalovažavati tvoj. Neću reći da je moj dom daleko bolji od tvoga. Osećaću da je moj dom dobar za mene, a tvoj je dobar za tebe. Kad dođe vreme, ti ćeš posetiti moju kuću i videti kakva je, a ja ću posetiti tvoju. To znači da ćemo prihvatiti jedan drugog i imati uzajamne koristi od svojih iskustava.

Ako volim najpre svoju zemlju, onda prava moć moje ljubavi nikad ne stagnira; ona uvek teče, teče prema Izvoru, koji je sveprožimajući. To je kao kad reka teče prema moru. Ako zaista volim svoju zemlju, onda ću moći da volim i druge zemlje, zato što ću, voleći svoju zemlju, naučiti šta zemlja znači svojoj deci.

Ako zaista volim jednu stvar, onda imam sposobnost da volim i nešto drugo. Ako zaista volim svoje telo, onda ću jednog dana biti u stanju i da volim svoju dušu, ili da volim svoj vital, ili da volim neki drugi deo svog bića. Ali, ako nemam ljubavi prema sebi, onda neću moći da volim nikoga. Neću voleti čak ni Boga. Patriotizam je jedna vrsta sposobnosti koja se razvija. Danas volim svoju majku, sutra volim svog oca, prekosutra volim moju braću i sestre. Onda, kad pođem u školu, volim svoje učitelje. Postepeno učim da volim moj grad, potom moju provinciju, potom moju zemlju, potom ceo svet. Ali, počinjem tako što volim ono što mi je veoma blisko. Odatle se moja vizija uvećava. Od moje majke idem ka mom ocu, potom ka mojoj braći i sestrama i tako dalje. Ali, ako ne volim svoju zemlju, kako ću moći da volim neku drugu zemlju? Ako zaista volim svoju zemlju, onda ću postepeno, postepeno, moći da proširim svoju svest dok na kraju ne budem voleo ceo svet.

Božanska ljubav, prava ljubav, širi se i širi. Ona ima moć neprekidnog širenja. Ako zaista volim moju zemlju božanski, onda ću imati kosmopolitske poglede; voleću i druge zemlje. Ali, ako stalno i namerno pokušavam da svojoj zemlji nalazim mane, onda ću postepeno nastojati da nađem mane i mom gradu i članovima moje porodice, pa samom sebi i svemu što imam. Utvrdiću da mi nos nije lep, da mi oči nisu lepe, da mi ruke nisu lepe i tako dalje.

Mi počinjemo voleći nešto malo i postepeno učimo da volimo čitav univerzum. Za dete je njegova majka čitav univerzum. Potom, kad poraste, postepeno se njegova vizija širi. To ne znači da manje voli svoju majku, ali ono uči da u svojoj majci vidi ceo svet, malo-pomalo. Slično tome, u tvojoj zemlji ti možeš da vidiš postojanje svih ostalih zemalja. Onda, ako voliš svoju zemlju, naravno da ćeš takođe voleti i sve te druge zemlje koje postoje u srcu tvoje zemlje. Unutar božanskih osobina tvoje zemlje sigurno ćeš videti postojanje drugih zemalja; jer sve što je dobro takođe je i prostrano, sve što je božansko je sveprožimajuće. A pošto je patriotizam dobar i božanski, on je prostran, on je beskrajan, on je sveprožimajući.

From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 6, Agni Press, 1976
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_6