Pitanje: Napisao si aforizam koji glasi: „Bog je istovremeno konačan i beskonačan. On je prostor. On prevazilazi prostor. On ima meru. On se može izmeriti. On se mora izmeriti. On je bezmeran. On je bezgraničan. On je beskonačan“. Da li bi, molim te, mogao da to objasniš?

Šri Činmoj: Bog je konačan i Bog je beskonačan. Ti si naglasio reč „konačan“. To znači da ne možeš da se složiš sa idejom da Bog može da bude konačan. Svemoguć – ti osećaš da je Bog takav. Bog je svemoguć, Bog je sveznajući, Bog je sveprisutan. Sad, uzmimo božansku osobinu koju nazivamo svemoć. Ako Bog može jedino da bude ogoman kao Univerzum, a ne i tako malen kao najmanji atom, gde je onda Njegova svemoć? Kad mislimo o svemoći, naš ljudski um ima osećaj moći veoma velike, bezmerne. Izraz „svemoćan“, međutim, naprosto znači imati neograničenu moć. To znači da Svevišnji ima moć da bude neizmeno ogroman i nezamislivo mali, kako Mu se prohte. Po našoj volji mi možemo da ne radimo ništa, ali pošto je Bog svemoguć, po Svojoj Volji on može da uradi šta god hoće. Bog je beskrajan zato što je svemoguć. A opet, Bog je konačan baš zato što je svemoguć: zato što On, koji je svemoguć, može da učini i da bude šta god želi. Kao ljudska bića, mi evoluiramo ka svom transcendentalnom Savršenstvu. Bog je beskonačan, ali je On ušao u ovo naše konačno telo koje traje pedeset, šezdeset ili sedamdeset godina, a onda umire. Bog je beskonačan, ali se On nalazi u svakom malenom detetu. Ovde, u konačnom, On želi da užiiva u Sebi i da svira melodiju Beskonačnog. Jedino to Ga najviše raduje. U konačnom mi težimo ka Beskonačnom, težimo da dostignemo Beskonačno. A opet, Beskonačno se neizmerno raduje kada učini sebe što je moguće manjim. Konačno i beskonačno: našim spoljašnjim očima oni izgledaju kao suprotnosti, ali su u Božijim Očima oni jedno. Konačno i Beskonačno uvek hoće da idu zajedno; jedno dopunjuje drugo. Konačno hoće da dostigne apsolutno Najviše, koje je Beskonačno. Beskonačno hoće da se ispolji u konačnom i pomoću konačnog. Tada je igra potpuna; inače bi bila samo jednostrana igra. Ne bi bilo radosti, ne bi bilo dostignuća, ne bi bilo ispunjenja. U Beskonačnom konačno peva svoju pesmu ostvarenja. U konačnom, Beskonačno peva svoju pesmu ispoljavanja.

From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 5, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_5