Napred. Ništa ne može biti tako značajno kao kretanje napred u našem životu težnje. Vedski proroci drevne prošlosti, izgovarali su značajnu mantru: Charai veti, ‘Idi dalje, napred!’ Ići ćemo napred ka najdaljem Onostranom. Danas smo na Brodu-Sna; sutra ćemo dotaći Obalu-Stvarnosti. Napred, uvek napred.
Svi smo mi tragaoci; svi smo u svetu duhovnosti. Za mene je duhovnost jednosmerna ulica koja nas dovodi do odredišta. Kada jednom započnemo svoje putovanje, možda ćemo se spotaći, možda ćemo ići polako, možda ćemo marširati, ili ćemo trčati brzo, brže, najbrže u pravcu našeg Cilja. Možda ćemo jedno vreme ići unazad na našem putu ka Cilju, ali to je samo privremeno iskustvo. Nakon kraćeg vremena, ponovo ćemo se kretati napred.
Ne pripadamo prošlosti; pripadamo budućnosti, budućnosti koja raste i sija u neposrednosti današnjice. Ja svojim učenicima kažem da je prošlost prah, bez obzira koliko smo postigli u prošlosti, ili šta smo bili u prošlosti. Prošlost nam nije dala Istinu, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri. Dakle, možemo i moramo da očekujemo te stvari samo od danas, ili od budućnosti koja se pomalja u srcu današnjice.
U duhovnom životu uviđamo da imamo četiri dobra prijatelja: jednostavnost, iskrenost, poniznost i čistotu. Uz pomoć ovih prijatelja, krećemo se napred.
Prijatelj - jednostavnost želi da budemo što je moguće jednostavniji. Govori nam da nas naš um navodi da osećamo da je Bog veoma komplikovan, ali zapravo On je vrlo jednostavan, sama jednostavnost. Stoga, mi takođe, moramo biti jednostavni da bismo primili i ostvarili Njega.
Prijatelj - iskrenost nam govori da je Bog sav iskrenost. Premda ne znamo, ili ne shvatamo Njegovo delovanje, Njegov način delovanja u nama i kroz nas, Bog je veoma iskren. Zato i mi, takođe, moramo biti iskreni da bismo bili nalik Bogu.
Prijatelj - poniznost nam govori da je Bog veoma ponizan. Premda je On Najviši, Svevišnji Gospod, Njegova moć Poniznosti i moć Jedinstva čine da osećamo da ukoliko smo i mi, takođe, ponizni, da ćemo jednog dana moći da dosegnemo Najviše. Bog je poput drveta. Kad drvo nema plodove, stoji uspravno i može izgledati gordo i nadmeno. Ali, kada je puno plodova, drvo se povija. Stoga se Bog, koji je uvek pun unutrašnjih plodova, povija i saginje tako da Njegova deca mogu da se popnu na drvo i da jedu do mile volje.
Prijatelj – Čistota nam govori da je Bog sav čistota. Govori nam da naš životni dah mora da bude bujica čistote ako želimo da zadržimo, negujemo i čuvamo Prisustvo Boga u nama.
Kad smo iskreni na našem putovanju napred, vidimo da nam je put prav. Kada smo jednostavni, osećamo i vidimo kroz unutrašnju viziju da je put obasjan Suncem. Kada smo ponizni, osećamo da je put kratak i, istovremeno se još skraćuje Božijom Milošću. Kada smo čisti, jasno vidimo uz pomoć naše unutrašnje vizije da konačni Cilj trči prema nama, kao što mi trčimo ka Cilju. A mesto našeg susreta je tamo gde se konačno sjedinjuje sa Beskonačnim.
Charai veti! ‘Nastavi, napred!’ Nekada smo bili u mineralnom svetu, ali kad je iznutra nastala potreba, otišli smo dalje i ušli u biljni svet. Iz biljnog sveta, otišli smo dalje u životinjski svet. Iz životinjskog carstva, ušli smo u ljudsko carstvo. Sada je naša unutrašnja potreba ta koja će nas odvesti do Božanskog Carstva.
U mineralnom svetu, vladalac je Car Neznanja. U biljnom svetu, vladalac je Kralj Neznanja. U životinjskom svetu, vladalac je Komandant Neznanja. U ljudskom svetu, vladalac je Kapetan Neznanja. U Božanskom Svetu, vladalac je Svetlost Svevišnjeg večnoprevazilazećeg i večnoispunjavajućeg Onostranog.
Uz pomoć našeg spoljašnjeg i unutrašnjeg obrazovanja, krećemo se napred. Spoljašnje obrazovanje ponekad ne uspeva da nam kaže da postoji nešto što se naziva unutrašnjim obrazovanjem. Ili se dešava da nas spoljašnje obrazovanje obeshrabri u našem pristupanju unutrašnjem obrazovanju. Sad, spoljašnje obrazovanje mora da ponudi ono što ono ima, a unutrašnje obrazovanje da ponudi ono što ono ima. Ali, dešava se ponekad da, kad imamo previše spoljašnjeg obrazovanja, gomilamo previše svetovnih informacija, a ne baš mnogo znanja, o mudrosti da i ne govorimo. U ovom času, teško nam je da uđemo u svet unutrašnjeg obrazovanja. A opet, previše intelekta, previše fizičkog uma preplavljenog sumnjom, strahom, anksioznošću, brigama i ostalim obeshrabrujućim elementima, otežava nam da uđemo u unutrašnje obrazovanje i da napredujemo.
Potreban nam je um, ali samo um koji sluša srce, jer srce sluša dušu. U suprotnom, um, vital i telo postaju neposlušni članovi u našoj duhovnoj porodici. Stoga, moramo mnogo da se trudimo da ostanemo u srcu, pošto to srce mora da sluša najstarijeg člana porodice, dušu. Slično tome, um mora da sluša srce, vital mora da sluša um, a telo mora da sluša vital. Na ovaj način, u duhovnoj porodici mogu zajedno da rastu i da ispune poruku Apsolutnog Svevišnjeg.
Iz unutrašnjeg obrazovanja spoznajemo da su Istina i Svetlost Mudrosti već u nama. Ali, ponekad nam treba pomoć da bismo uverili svoje spoljašnje biće da imamo u sebi ono što zapravo tražimo. U spoljašnjem obrazovanju, osećamo da je znanje na nekom drugom mestu i da moramo da tragamo za njim da bi ga stekli. U unutrašnjem obrazovanju, konačno Znanje, Svetlost Mudrosti, svo je u nama, ali neko mora da nas u to uveri. Unutrašnji učitelj nam kaže, „U tebi je blago, u tebi je kutija ali, na žalost ključ si zagubio. To je tvoje blago, a ne moje. To je tvoja kutija, a ne moja. Ali, pokazaću ti gde je blago i, ako to želiš od mene, takođe ću ti i pomoći da otvoriš kutiju. Kad otvoriš kutiju, svo blago biće tvoje.“ Unutrašnji učitelj je poput reke. Samo prati reku i ona će te odvesti do mora, koje je tvoja vlastita Realnost, tvoja vlastita Božanstvenost, tvoja vlastita Besmrtnost.
Pre nego što uđemo u duhovni život, mi smo mali ljudi. Kada jednom uđemo u duhovni život, veliki smo ljudi. Ali kad zaista počnemo da napredujemo u duhovnom životu, postajemo dobri ljudi. Mali čovek nikad ne misli da je mali. Veliki čovek misli da je veliki. Dobar čovek misli da nije ni dobar ni loš. On vidi da je on samo tračak Svetlosti, samo mrvica Istine, dok je Bog beskrajno more Svetlosti i Istine. Kada stvarno napredujemo, spoznajemo kako smo zaista mali, beznačajni. A opet, dođe vreme kad se konačno, najmanja kap stapa sa okeanom istine, Svetlosti i Blaženstva i postaje sam ogroman okean.
Mali čovek se plaši da ide napred zato što oseća da ga nespoznatljivo može potpuno uništiti. Za njega, krenuti napred znači ući u nespoznatljivo. Veliki čovek nije voljan da zakorači napred zato što oseća da taj korak napred može ga odvede u nešto nepoznato, što može biti neprijateljsko. Dobar čovek oseća da nespoznatljivo ili nepoznato, nije ništa drugo do Bog prekriven velom. Kad udjemo u nespoznatljivo i nepoznato, Bog se otkriva – otkrivena Stvarnost, otkrivena Božanstvenost. Dakle, dobar čovek se nikada ne plaši napretka. On zna da se pred njim nalazi Stvarnost prekrivena velom i da će, ako se približi toj prekrivenoj Stvarnosti, ona postati otkrivena Stvarnost.
Možemo da idemo napred jedino kad imamo pouzdanje. Pre nego što zakoračimo u duhovni život, imamo vrlo malo pouzdanja, čak i u sebe. Ne znamo, ili nam nije važno da znamo, da postoji neko ko se zove Bog, ko nas može preplaviti pouzdanjem. Ali, kad zakoračimo u duhovni život, vidimo da je Bog taj koji nam nudi pouzdanje. Zato napredujemo i hodamo, marširamo, trčimo ka našem suđenom Cilju. U svakom trenutku Bog nam govori da ukoliko i mi sami nemamo božansko pouzdanje, nećemo moći da načinimo najbrži napredak. Jedino kada imamo božansko pouzdanje, Božije Pouzdanje može da deluje u nama najuspešnije i najblistavije . A šta je naše božansko pouzdanje? To je pouzdanje koje nam kaže da smo došli od Boga, i da se zato ne možemo družiti sa neznanjem. Ne možemo da plivamo u moru neznanja. Ne! Moramo da plivamo u moru Svetlosti i Blaženstva.
Marširanje napred, marširanje unutra i marširanje naviše su isto. Ako napravimo jedan korak napred, moramo osećati da smo u isto vreme načinili jedan korak unutra i jedan korak naviše. U našem koraku napred, vidimo Telo Boga. U našem koraku ka unutra, vidimo Srce Boga. S korakom naviše, vidimo Dušu Boga. Kad imamo Telo Boga, Srce Boga i Dušu Boga, ništa nam više ne treba.
Moramo napredovati, ići daleko, dalje, najdalje; duboko, dublje, najdublje; visoko, više, najviše. Budući da smo tragaoci, nema kraja našem dostignuću. Mi postižemo kroz unutrašnje pouzdanje – naše pouzdanje u Boga i Božije pouzdanje u nas. Ovo je Božije stalno pouzdanje u nas : „Deco, svi ste od Mene, od Moje Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti.“ Ovo je naše pouzdanje u Boga : „Oče, mi smo za Tebe. Mi smo za Tvoje ispoljavanje, Tvoje potpuno ispoljenje, Tvoje savršeno ispoljenje ovde na Zemlji.“ Na taj način, kada nas Bog uverava i mi uveravamo Boga, naše putovanje ka najvišoj Visini, najdubljoj Dubini i najdaljem Onostranom, dostiže svoj predodređeni Cilj; Brod Sna dodiruje Obalu Stvarnosti.
From:Sri Chinmoy,Pedest brodova slobode do jedne Zlatne Obale, deo 2, Sri Chinmoy Centre, New York, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ffb_2