U duhovnosti nailazimo na dva važna termina: ’meditaciju’ i ’posvećeno služenje’. Svi mi ovde smo dobro upoznati sa oba termina. Neki od vas možda koriste izraze ’znanje’ i ’rad’. Znanje je rezultat meditacije. Kada uronimo duboko u sebe, vidimo, osećamo i rastemo u najviše Znanje. Kad se obavlja u božanskom duhu i u božansku svrhu, rad je posvećeno služenje. Spoj meditacije i posvećenog služenja usavršava čoveka.
U ovom svetu, mnogi imaju mišljenje da duhovnost ne može da ponudi uravnotežen život, ali želim da kažem da su u velikoj zabludi. Samo je duhovnost ta koja može da nam ponudi pravi život, uravnotežen život, praktičan život. Ko je praktičan? Onaj ko zna istinu i ko zna kako da primeni istinu u svom svakodnevnom životu. Duhovna osoba je ona koja pokušava da spozna istinu danas, da otkrije istinu sutra i da primeni istinu sledećeg dana u svim njenim raznovrsnim aktivnostima. Duhovna osoba je ona koja ide do samog korena Istine, jer zna da ako ne postoji koren ne može da postoji ni drvo. A koren Istine je ljubav. Duhovna osoba meditira, ne samo radi same sebe; ona meditira radi svih. Meditira radi svojih dragih osoba, i meditira radi svakog ljudskog bića na Zemlji. Njen život je život ljubavi i posvećenosti.
Svaki pojedinac ima svoj sopstveni način dostizanja konačne Istine. Nekome može biti lakše da dosegne Istinu kroz posvećeno služenje, voleći Boga u svakom ljudskom biću, videći i osećajući božansko u čovečanstvu. Možda neko drugi želi da zaroni duboko u sebe i da prvo dosegne Izvor, a potom da dela na zemaljskoj ravni. Obojica rade pravu stvar. Ali, osoba koja ne teži i ni na koji način ne želi da teži - koja je beskorisna u društvu - ili je budala, ili je mrtva duša.
Svaki tragalac bi trebalo da oseća da je njegova obavezujuća dužnost da ostvari Najviše. Ali svaki tragalac mora da zna da Bogoostvarenje, ostvarenje konačne Istine, ne mora i ne može da bude samo monopol jedne osobe. Svakome je suđeno da dosegne Najviše. Postoji, međutim, način koji prilično brzo dovodi tragaoca do odredišta, a to je put srca. Ako ispraznimo srce i rado dočekamo večnog Gosta, našeg večnog Voljenog, On ulazi i iz dana u dan ispunjava Njegovu spstvenu transcendentalnu Stvarnost u našem postojanju. Drugi način, put uma je duži i teži. Ali, ako možemo da utišamo um, onda Mir, Svetlost, Blaženstvo i Moć u beskrajnoj meri mogu da uđu i u nas.
Svi mi smo tragaoci. U našem unutrašnjem životu, našem duhovnom životu, već smo prešli milione milja. Iako ponekad možemo da budemo nadvladani našim životinjskim svojstvima i da se upustimo u svađe, borbu i drugo negativno i destruktivno postupanje, mi ipak više ne gajimo i ne cenimo životinjsko u nama. Znamo da je ono što zapravo želimo od našeg života Mir, Svetlost i Blaženstvo. Životinjsko u nama je odigralo svoju ulogu, sada ljudsko u nama igra svoju ulogu. Gajimo nadu da će današnje ljudske osobine biti prevaziđene i preobražene u božansku Stvarnost. Kada meditiramo, osećamo da ovo više nije nada, već izvesnost. Kada meditiramo duboko, veoma duboko, u samim dubinama svog srca, osećamo da ne postoji tako nešto poput nemogućnosti. Kao što smo prevazišli životinjsko carstvo, tako isto moramo da prevaziđemo naše ljudske slabosti, nesavršenstva, ograničenja i robovanje. U zapadnom svetu, meditacija nije tako uobičajena kao molitva, ali ja želim da kažem da su molitva i meditacija kao dva bliska brata. Ako se duševno molimo, možemo da dobijemo ono što nam meditacija nudi. Kada se molimo, osećamo da se nešto iznutra, iz samih naših dubina, iz najdubljih kutaka našeg srca, uzdiže visoko, više, najviše. I osećamo da je tu neko da sasluša našu molitvu, ili da je neko tu da nas primi na najvišoj visini naše težnje. Kada meditiramo duševno, posvećeno, u potpunoj tišini, osećamo da se božanski Gost spušta u naše srce da nas vodi, da nas prosvetli, da nas usavrši i da ispuni Njegovu sopstvenu transcendentalnu Stvarnost u nama. Mi osećamo da Beskonačno ulazi u konačno zbog njihovog obostranog ispunjenja.
U Zapadnom svetu meditacija nije tako uobičajena kao molitva, ali želim da kažem da su molitva i meditacija kao dva najintimnija brata. Ako se iskreno molimo, možemo dobiti ono što nam meditacija nudi. Kada se molimo, osećamo da se nešto iznutra, iz same naše dubine, iz najdubljih delova našeg srca, penje visoko, više, najviše. I osećamo da je neko tu da sluša našu molitvu, ili da je neko tu da nas primi na vrhuncu visine naše težnje. Kada meditiramo duševno, predano, u tišini, osećamo da božanski Gost silazi u naše srce da nas vodi, da nas prosvetli, da nas usavrši i da ispuni svoju sopstvenu transcendentalnu stvarnost u nama. Osećamo da Beskonačno ulazi u konačno radi njihovog međusobnog ispunjenja.
U ovom svetu postoji potreba za mirom. Taj mir dolazi jedino iznutra, i možemo ga izneti na površinu jedino meditacijom. Ukoliko možemo da meditiramo duševno svakog dana deset minuta, ispunićemo Mirom čitavo svoje biće. Mir udomljuje Svetlost, Blaženstvo, ispunjenje i zadovoljstvo. Mir možemo imati ne posedujući svet, ili predvodeći svet, već postajući zaljubljenik u svet.
Međutim, kad postanemo zaljubljenik u ovaj svet, možemo da počinimo najžalosniju grešku: možemo da očekujemo nešto od sveta u zamenu za našu ljubav. Spremni smo da prihvatimo ograničenja i nesavršenosti ovog sveta kao naše najsopstvenije. Ali nas svet, ako uprkos našem najboljem trudu, našim najboljim namerama, našoj najdubljoj ljubavi i samilosti prema njemu, ne sluša, ili nam ne nudi dovoljno zahvalnosti, mi tad postavimo svetu unutrašnji zahtev. Na početku služenja, u zamenu za naše samodavanje, naš život žrtvovanja, mi zahtevamo od sveta sve. Ako nešto dajemo, zauzvrat očekujemo isto toliko, ako ne i više. Onda dođe vreme kada dajemo onoliko koliko imamo, dajemo do krajnje granice svojih mogućnosti, i zauzvrat očekujemo samo beskrajno malu količinu onoga što smo dali. Ali, ako očekujemo čak i tu beskrajno malu količinu zahvalnosti od sveta, želeo bih da kažem da ćemo sigurno biti nesrećni; sigurno će nam nedostajati mir. Dajmo svetu bezuslovno ono što imamo i ono što jesmo: Ljubav. Poruku ljubavi dobijamo jedino od naše svakodnevne molitve i meditacije. Znamo da ljubav znači jedinstvo, neodvojivo jedinstvo. A u jedinstvu nema očekivanja, nema zahteva.
Dva su načina da se voli. Jedan način je da prvo idemo do ljudske ljubavi, a onda naviše do konačne Ljubavi, božanske Ljubavi. Drugi je način da najpre dosegnemo božansku Ljubav, a zatim da uđemo u ljudsku ljubav i preobrazimo je. Božanska Ljubav nas uvek inspiriše, vodi nas i oblikuje u ono besmrtno, što možemo da ponudimo čovečanstvu. Ljudska ljubav nam stvara frustraciju, izneverava nas, i konačno nas sputava da pokušamo da uđemo u carstvo božanske Ljubavi.
Moramo da volimo život i, takođe, da volimo istinu. Istina i život nikada se ne mogu odvojiti. Kada pokušamo da razdvojimo istinu i život, uopšte ne možemo da napredujemo. U našoj ljudskoj ljubavi, može da dođe do osujećenja. Ali, u božanskoj ljubavi, ljubav nas neprekidno izgrađuje i oblikuje u sam Božiji lik.
Govorili smo o miru i ljubavi. Ako neko zatraži od nas da govorimo o miru, bićemo u stanju da veoma elokventno izlažemo. Priča nam, međutim, ne pomaže da uspostavimo carstvo mira na zemlji. Naša molitva u tišini i duševna meditacija mogu da nam donesu mir uma koji je našem sićušnom svetu, našem sopstvenom ličnom svetu, toliko potreban, upravo kao što je potreban i čitavom spoljašnjem svetu. Početi od sebe, jedini je način da konačno donesemo mir svet. Ako ja nemam mir, kako mogu da ponudim mir drugima? Nemoguće!
Mi imamo telo, koje smatramo jedinom stvarnošću. Kada zadovoljimo potrebu tela za zemaljskom hranom, za hranljivim sastojcima, osećamo da smo ispunili svoj zadatak. Ali, u našem unutrašnjem životu takođe imamo nekog koga treba da hranimo svakog dana, a to je naša duša, božansko biće u nama, svesni predstavnik Boga na zemlji. Mada svakog dana hranimo svoje telo, nekako ne uspevamo da hranimo božansko dete u nama. Budući da nikada ne radimo ono najvažnije, ostajemo nezadovoljni ovde na Zemlji. Kao prvo, moramo da odemo duboko u sebe, a potom - iznutra – moramo da izađemo napolje. Unutrašnji život mora stalno da natkriljuje, vodi i inspiriše spoljašnji život. Spoljašnji život na kraju biva oslobođen uz pomoć untrašnjeg života, koji je već u najvećoj meri oslobođen.
Unutrašnji život i spoljašnji život mogu i moraju da trče zajedno. Unutrašnji život će neprekidno primati poruke odozgo, poruke Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti. Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost nisu neodređeni pojmovi. Kada neko postane napredni tragalac, on vidi i oseća Mir, Svetlost i Blaženstvo unutar sebe. Ne moramo da budemo bogoostvarena duša da bismo imali takvo iskustvo. Svako od nas ima Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri u samim dubinama svog duhovnog srca koje teži.
Ali, upravo sada, vrata našeg srca su zaključana zbog neznanja. Mi moramo da otvorimo vrata i da uronimo duboko u sebe da bismo otišli izvan neznanja, tamo gde su naš vlastiti Mir, Svetlost i Istina.
Mi smo Božija deca, Njegovi odabrani instrumenti. Bog se nalazi u nama kao stalni San, a mi živimo u Bogu kao Njegova jedina stvarnost. On živi u nama kao San koji će konačno biti preobražen u stvarnost; a mi živimo u Njemu kao stvarnost koja će prerasti u Njegov večno - uspinjući, večno - cvetajući San. Svi smo mi tragaoci, i svi smo mi na jednom brodu. Naše putovanje se nikada ne može okončati, jer Bog, večni Navigator, naš je Navigator, a mi smo na Njegovom Brodu. On je Kapetan, On Lično je Brod, i On je Zlatna Obala Onostranog.
From:Sri Chinmoy,Pedeset brodova slobode do jedne Zlatne Obale, deo 2, Sri Chinmoy Centre, New York, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ffb_2