U konačnom će uvek postojati patnja jer mi nastojimo da se takmičimo, da grabimo, da posedujemo. Ali u Beskonačnom nema patnje zato što ulazimo u univerzalnu Svest. Tamo su naša volja i univerzalna Volja isto. Naša sopstvena volja postaje potpuno i neodvojivo jedno sa onim što univerzalna Volja traži od Zemlje, i nema patnje. Ali mi trenutno pokušavamo da zadovoljimo svet našom ograničenom svešću, a svet takođe želi da zadovolji nas svojom ograničenom svešću. Ograničavamo druge i mi smo ograničeni. Naše glavno iskustvo na ovom svetu je iskustvo ograničenja, i zbog toga patimo.
Sa najviše tačke gledišta, Bog otelotvoruje i ograničenu i neograničenu svest. On je najsitniji insekt i u isto vreme On je bezgraničan kosmos. On je manji od najmanjeg i veći od najvećeg. Anor aniyan mahato mahiyan ... On je dalji od najdaljeg i bliži od najbližeg. On je bliži od najbližeg za koga? Za tragaoca. On je dalji od najdaljeg za koga? Za onoga koji ne traga. Za one koji se valjaju u zadovoljstvima neznanja, Bog je dalji od najdaljeg. Prirodno, te osobe pate. Ali Bog je bliži od najbližeg za tragaoce. Kada se tragalac moli Bogu i meditira na Boga, on oseća da je Božije najdraže dete. Kada se moli Bogu, oseća da je tu Sveznajući Bog, i sluša ga. Kada meditira na Boga, oseća da mu Bog priča a on sluša Boga. Ako sluša Boga i Bog sluša njega, ne može postojati patnja. Ova istina je ono što tragalac uči iz svog duhovnog života. Ali ako neko ne teži, mora da ostane sve vreme u ograničenoj svesti. Prirodno, u ograničenoj svesti, ima mnogo patnje.From:Sri Chinmoy,Pedeset brodova slobode do jedne Zlatne Obale, deo 6, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ffb_6