U našem spoljašnjem životu primećujemo da je zvuk prilično često destruktivan; on otelotvoruje poruku uništenja. U našem spoljašnjem životu takođe primećujemo neku vrstu tišine koja nije ništa drugo do izolovanost. Život zvuka želi da uništi svet oko nas; ovaj život tišine želi da nas uništi. Ali uništenje nikada ne može da bude odgovor na naše traganje za istinom, svetlošću i blaženstvom koji su našem unutrašnjem biću potrebni u obilnoj meri. Niti je izolovanost odgovor božanskim potrebama našeg života.
Ali takođe postoje unutrašnja tišina i unutrašnji zvuk. Unutrašnja tišina je priprema za Boga u nama. Unutrašnji zvuk je ispoljavanje Boga u nama i kroz nas.
Spoljašnji život zvuka je često nekontrolisan. Moderna tehnologija, moderna mašinerija, moderno nuklearno oružje ponekad nam preti. Premda smo ih mi stvorili, ova naša dela prete i plaše nas; naša sopstvena dela su izvan naše kontrole. Ovo je spoljni život zvuka. Kada smo u poziciji da stavimo ovaj spoljni život zvuka pod našu kontrolu, stvaramo jedan novi život, novo obećanje, novo prosvetljenje, novo savršenstvo u nama. Tad rastemo u novu zoru svake sekunde našeg života težnje.
Tišina koja zagovara izolaciju nikada ne može biti naš božanski izbor. Izolovanost je posledica lažnog odricanja. Nastojimo da se odreknemo prijatelja, rođaka, naših najmilijih. Nastojimo da se odreknemo društva. Ali ako nastavimo da se odričemo baš svake osobe koju poznajemo, na kraju će doći vreme kada ćemo pokušati da se odreknemo sebe. Danas se odričemo naših roditelja, sutra ćemo se odreći svog sopstveng postojanja. Ova vrsta odricanja nije odgovor na svetske probleme ili na naše individualne probleme. Ako se odričemo sveta, onda nikada ne možemo ispoljiti božansko u nama. Prihvatanje je odgovor, ali ne konačni odgovor. Prvo moramo da prihvatimo svet takav kakav jeste, a potom moramo da ga preobrazimo. Današnji svet nesavršenosti mora biti preobražen u sutrašnji svet savršenog Savršenstva. Ovo je naš konačni cilj.
U duhovnom životu moramo da se odričemo, ali moramo da budemo veoma obazrivi u pogledu toga čega se odričemo. Moramo da se odeknemo naših nebožanskih stavova, naših nebožanskih zemaljskih, netežećih misli. A gde te stvari obitavaju? One obitavaju u našem umu. Možemo da uđemo u himalajske pećine u nadi da ćemo potpuno zaboraviti na spoljašnji svet, ali sa sobom nosimo svoj um, um koji nažalost gaji nebožanske misli ili, tako reći, um koji je nesrećna žrtva bezbrojnih nebožanskih, nezdravih misli. Bez obzira gde idemo, ne možemo pobeći od uma. Bilo da smo kod kuće ili na nekom drugom mestu, um mora biti preobražen. A kad je jednom um preobražen, glavni problem u našem životu je rešen.
Da bi smo promenili ili preobrazili um, moramo naći utočište u srcu. Srce je više nego spremno da nam pritekne u pomoć. Srce ima božansku svetlost. Srce nije svetlost, ali ima svetlost. Zašto? Zato što je unutar srca živo prisustvo duše. Kvalitet, kapacitet, lepota, božanstvenost duše prožima čitavo telo, ali postoji određeno mesto gde se duša nalazi, a to je srce. Tako srce prima više prosvetljenja iz duše. Naravno, govorim o duhovnom srcu, božanskom srcu u nama, a ne emocionalnom ili fizičkom srcu.
Srce se poistovećuje. Um razdvaja. Kad um peva pesmu odvojenosti i podele, prirodno um ne može da ostvari zadovoljstvo. Ali srce ima sposobnost da se poistoveti sa univerzalnom Stvarnošću, i ono stalno nastoji da to čini. Na osnovu svog poistovećenja, postiže zadovoljstvo u beskrajnoj meri.
Život zvuka i život tišine nas pripremaju da uđemo u svet umetnosti. Postoje dve vrste umetnosti: spoljašnja umetnost i unutrašnja umetnost. Spoljašnja umetnost je zadovoljna kada posmatra i otkriva nesavršenost u drugima. Unutrašnja umetnost je zadovoljna jedino kada vidi savršenstvo u ostalima i savršenstvo u sebi – savršenstvo unutra i savršenstvo spolja.
Postoji izreka: „Umetnost radi umetnosti.“ Ali ova fraza ne zadovoljava zaljubljenika u Boga. Ako kažemo, „umetnost radi Boga, Bog se odmah pojavljuje. Pretpostavimo da crtam stolicu. Moram da znam da će sposobnost, lepota, stvarnost, duša koje crtež otelotvoruje biti veoma ograničeni. Ali ako pokušam da vidim Boga unutar stolice i pokušam da iznesem na površinu Stvarnost Boga iz te stolice, onda postoji beskrajni prostor za moje sopstveno unutrašnje iskustvo, unutrašnje ostvarenje i Bogoispoljavanje u ovom umetničkom delu.
Moramo da znamo da je život sam po sebi vrhunska umetnost. Kako ovladavamo umetnošću našeg života? Ovladavamo i otkrivamo umetnost našeg života kroz molitvu i meditaciju. Kad se molimo, spoznajemo da postoji neko ko nas sluša i ko spušta Svoje najodabranije Blagoslove na našu posvećenu glavu. Dok nas On blagosilja, On se spušta u našu molitvu i vaja naše živote u sam Njegov lik. Kada meditiramo, uviđamo da nam Bog neprekidno nudi Svoju božansku Poruku. Dok smo se molili, mi smo govorili a Bog je slušao i činio ono što je potrebno. Sad, kada meditiramo, mi samo primamo. Bog je taj koji govori a mi smo slušaoci. On nam stalno poručuje šta da činimo, kako to da učinimo, kada to da učinimo i zašto da to činimo. Mi se samo pripremamo tako da On može da deluje u nama i kroz nas na Njegov sopstveni jedinstveni i vrhunski Način.
Običan život zvuka je život želje. Sa životom želje stalno je prisutno osećanje nepotpunosti, nedovoljnosti. Bez obzira koliko mnogo postižemo, uvek nešto manjka, nedostaje. Ali u životu tišine stalno postoji osećanje zadovoljstva, unutrašnjeg zadovoljstva. Čak iako imamo samo trunčicu mira, svetlosti i blaženstva, osećamo da smo zadovoljni. Danas smo sićušna kap ali znamo da ta sićušna kap ima svu priliku i mogućnost da uđe u moćni okean i da postane sam moćni okean.
Život zvuka i život tišine priprema nas za radost, neograničenu radost. Nažalost, ljudsko u nama vrlo često pravi žalosnu grešku kada primeti radost u drugima ili u nama. Dolazi do zaključka da je ta radost samopovladjivanje. Kada primetimo da je neko veseo i srećan, odmah dolazimo do zaključka da on povlađuje sebi. Ali ovo je sasvim pogrešno. Povladjivanje i sreća su dve različite stvari, kao severni pol i južni pol. Povladjivanje dolazi iz nebožanskog dela u nama. Kada povlađujemo sebi, moramo znati da nebožansko u nama čuva nešto sićušno u nama, ne prostrano, čuva nešto. Kada smo istinski srećni, moramo da znamo da božansko u nama, beskonačno u nama, ceni nešto i uživa u nečemu.
Mi uživamo. Bog uživa. Mi uživamo u našem emocionalnom vitalnom životu. Bog, koji vrhunski Uživa, uživa u Njegovoj Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti. Uživanje u fizičkom i vitalnom je prethodnik uništenju. Ali uživanje u srcu ili u duši je božansko, savršeno i vrhunsko. Uživanje u fizičkom je život zadovoljstva. Život zadovoljstva i život sreće su potpuno različite stvari. U zadovoljstvu, ono što se odmah pojavljuje je osujećenje, a osujećenje je preteča uništenja, dok je sreća postepeno kretanje, postepeno napredovanje u nama. Kao reka koja teče ka svom izvoru, moru, a taj izvor je u nama, ne izvan.
Da bismo ušli u izvor moramo biti zadovoljni onim što imamo i onim što jesmo, ali ne na samozadovoljan način. Nezadovoljstvo onim što imamo i onim što jesmo ne znači da smo spremni za viši i više ispunjavajući život. Ne. Ako smo zadovoljni onim što imamo i, u isto vreme, ako znamo da postoji viši cilj, još više ispunjavajuća stvarnost, onda možemo konačno da dosegnemo svoje najviše odredište.
Životne lestve su tačno pred nama. One imaju prilično mnogo stepenika. Pošto stanemo na prvi stepenik, ukoliko imamo dovoljno pouzdanja, možemo da stupimo na viši stepenik. Na ovaj način se krećemo od radosti ka većoj radosti do najveće radosti. Ali, ako smo nezadovoljni sa onim gde smo, onda je sasvim moguće da nam viši stepenici takođe neće pružiti zadovoljstvo. Moramo da znamo da je životni proces upravo kao napredovanje kroz školu. Iz vrtića, idemo u osnovnu školu, srednju školu, koledž, fakultet i tako dalje. U svakom trenutku moramo da budemo zadovoljni s našim sadašnjim nivoom učenja, inače nećemo učiti dobro i nećemo napredovati do višeg nivoa. Ali unutar našeg zadovoljstva stalno treba da stremimo ka višem cilju. Božansko zadovoljstvo nije osećanje samozadovoljstva. Ako postanemo samozadovoljni, osuđeni smo na razočaranje, jer nećemo imati viši cilj pred sobom. Uopšte nećemo načiniti napredak. Moramo biti zadovoljni onim što imamo i, u isto vreme, moramo osećati da ovo nije najviše, konačno dostignuće. Današnji cilj nikada ne može da bude konačni cilj. Današnji cilj mora da bude sutrašnja polazna tačka, a sutrašnji cilj mora da bude polazna tačka za prekosutra.
U ljudskom životu primećujemo dva specifična kretanja. Iz slobode, ulazimo u svet vezanosti. A iz sveta vezanosti nastojimo da uđemo u svet slobode. Ukoliko nastojimo da živimo u unutrašnjem svetu tišine, onda osećamo da smo došli na ovaj svet iz sveta slobode, ali smo zloupotrebili našu slobodu u spoljašnjem svetu zvuka; zato smo primorani da živimo u ropstvu. Ako živimo u unutrašnjem svetu zvuka, osećamo da iz mraka ulazimo u svetlost. Unutrašnji život zvuka nam kaže da smo u neznanju, ali sva je verovatnoća da možemo ući u svet svetlosti i blaženstva i dovesti ga na zemaljski nivo.
Trenutno je svet neznanja naša jedina stvarnost. Ali kada meditiramo i svetlost ulazi u nas, mi vidimo da smo ušli u carstvo tame sa posebnom svrhom. Moramo da preobrazimo sve što je u nama u nešto božansko. Svaki deo našeg bića mora da se preobrazi. Ne postoji drugi razlog zbog čega smo ušli u svet neznanja. Biti savršen u samo jednom delu bića nije dovoljno. Savršenstvo mora da se nalazi na svakom nivou naše svesti. Zato svetlost odozgo mora ući u svet.
Život služenja je život naše duše. Kad kažemo „Meni, ili „ja“, treba da mislimo na dušu a ne telo ili svest tela. Ako znam da sam duša, onda osećam da sam svesni predstavnik Boga. Njega da ispoljim, Njega da otkrijem: to je moja svrha na Zemlji. Ako sam od Boga i za Boga, moram da uronim duboko u sebe. Moram da imam slobodan pristup stvarnoj stvarnosti u sebi. Kad osećam da sam jedno sa mojom unutrašnjom stvarnošću onda vidim oko sebe i u sebi svet savršenstva.
Konačni cilj života zvuka i života tišine je savršenstvo, a to savršenstvo može da se temelji jedino na samoposvećenosti. Poruku samoposvećenosti dajemo kroz naš stalni unutrašnji plač. Uspinjući plač želi da dosegne transcendentalnu visinu savršene radosti, sa svom njenom beskrajnom Svetlošću i Blaženstvom, radi zemaljske transformacije i savršenstva prirode. Ovde smo svi tragaoci. Ovo je naš vrhunski zadatak.
FFB 180. Norden Državni Koledž; Aberdin, Južna Dakota. Oktobar 25.1974; 8:30 uveče.↩
From:Sri Chinmoy,Pedeset brodova slobode do jedne Zlatne Obale, deo 6, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ffb_6