Ali ako želiš da osetiš dobrotu u drugima, onda te molim da koristiš svoje srce. Srce se odmah poistovećuje sa svešću, sa suštinom neke osobe ili stvari. Naša filozofija je filozofija poistovećenja. Od poistovećenja ulazimo u jedinstvo, nerazdvojivo jedinstvo. Prvo se poistovećujemo sa Stvarnošću; potom osećamo da smo stalno, nerazdvojivo jedno sa Stvarnošću. Kad se radi o umu, um može da vidi Stvarnost, ali onda um sumnja u Stvarnost.
Ako koristiš um možda ćeš reći, „Današnji predavač je dobar čovek.“ Zatim počneš da sumnjaš. Pre nego što napustiš crkvu možda ćeš reći, „Ne, on je veoma loš čovek.“Onda, pošto napraviš nekoliko koraka, možeš da kažeš, „Da li sam u pravu? Da li sam ga dobro procenio?“ Prvo sam dobar, zatim sam loš. Ali kakav god sam, bilo da sam dobar ili loš, tvoje procenjivanje ni na koji način ne utiče na mene. Ako sam dobar, ja sam dobar; ako sam loš, loš sam. Ja ništa ne gubim kada sumnjaš u mene. Ali onog trenutka kada sumnjaš u sebe, sve izgubiš. Sumnjajući u druge i sumnjajući u sebe, nikada ne dobijaš osećaj zadovoljstva. Ali postajući jedno sa stvari koju voliš, zadobijaš pravo zadovoljstvo. Sad, ako koristiš srce i ako tvoje srce kaže da sam dobar, tad ti postaješ jedno sa mnom. A ako osećaš da sam loš čovek, tad ćeš me smesta odbaciti. Onda ćeš upotrebiti sposobnost svoga srca da uspostaviš svoje poistovećenje i jedinstvo sa nekim drugim.
Na našoj stazi uvek nastojimo prvo da pridajemo važnost srcu a zatim umu. Šta ima svetlost? Duša ima svetlost. A gde je duša? Duša je unutar srca. Upravo sada srce ima više svetlosti od uma. Ovo je ono što osećamo i što znamo. Ali um neće zauvek ostati neosvetljen, mračan. Na kraju moramo u um uneti istu svetlost. U suprotnom, sumnjajući um, podozriv um nas nikad neće ostaviti.
Upravo sada hajde da koristimo sobu srca i da ostanemo u sobi srca koliko god možemo. A kad je jednom naše unutrašnje biće preplavljeno svetlošću, onda uđimo u sobu uma. Tad, soba uma biće prosvetljena. Moramo uneti svetlost u sobu uma, moramo da uneti svetlo u sobu vitala, moramo da osvetlimo sobu fizičkog. Ali prvo uradimo ono najvažnije. Neka se svetlost spusti odozgo u srce a iz srca u um. Nemojmo pokušavati da promenimo smer. Ako nastojimo da se prvo bavimo umom, onda bez obzira koliko sati ili koliko godina ostajemo u neosvetljenoj sobu uma, soba uma neće biti prosvetljena.From:Sri Chinmoy,Pedest brodova slobode do jedne Zlatne Obale, deo 5, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ffb_5