Za obična ljudska bića, ostvarenje je ideal i ništa više. Za ljudska bića koja ne teže, ostvarenje je nešto beskorisno i štetno. Oni ga smatraju beskorisnim zato što mogu da ostanu na Zemlji bez njega. Oni osećaju da je to mentalna halucinacija. Smatraju ga štetnim zbog toga što je nešto čudno. Sada uživaju u neznanju i postali su nerazdvojivi od neznanja. Osećaju da će se njihova zemaljska vezujuća svest raspasti na delove kad osvane sunce ostvarenja. Plaše se da će ih svetlost ostvarenja otkriti. Ali iskreni tragalac, zaljubljenik u transcendentalnu Istinu, zna da duhovni život nikada neće otkriti njegove nesavršenosti. On će ga samo prosvetliti i usavršiti.
Ostvarenje je spor i stalan proces; kao kad se ide uz brdo. Ne možemo postići ostvarenje za tili čas. Sticanje ostvarenja nije kao instant kafa. Moramo da se molimo za ostvarenje svakog dana, svakog sata, svake sekunde. Um koji se odaje opuštenosti nije namenjen ostvarenju. Srce koje se prepušta odmoru nije namenjeno ostvarenju. Našem umu treba budnost i disciplina. Našem srcu treba redovnost i entuzijazam.
Ostvarenje je kao drvo. Jedan pojedinac može doći do drveta i dodirnuti najniže grane. Neko drugi se može popeti do pola drveta. A opet neko se može popeti do vrha drveta, ako mu je težnja najintenzivnija. Prirodno, ostvarenje one osobe koja se popne do vrha drveta prevazilazi ostvarenje ostalih.
Da bismo ostvarili Boga, potrebna nam je težnja, unutrašnji uspinjući plač. Ovim svetom vladaju dve silne moći: želja i težnja. Moć želje nas vezuje. Moć težnje nas uvećava. Moć želje čini da osećamo da smo od konačnog. Moć težnje čini da osećamo da smo od beskonačnog. Naša težnja mora da bude intenzivna. Kada težimo bezuslovno i duševno, umanjujemo naše zemaljske potrebe i povećavamo našu sposobnost da primimo beskrajni Mir i Blaženstvo.
Pravi tragalac svakog dana oseća neophodnost težnje. On oseća da će se jednog dana njegovo ostvarenje pojaviti u njegovoj težnji. Ali njegova težnja zavisi od Božije Milosti, Božije bezuslovne Milosti. Ta Milost konačno omogućuje tragaocu da uroni duboko u sebe da otkrije Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri. Pre ostvarenja, tragalac je mislio da njegov lični napor devedeset devet posto učestvuje u njegovom dostignuću, a da Božija Samilost predstavlja jedan posto. Nakon svog ostvarenja vidi da je suprotno tačno: njegov lični napor je bio samo jedan posto a Božija Samilost je bila devedeset devet posto odgovorna. Onda pogleda oko sebe i vidi svoje najmilije, svoje rođake, poznanike da se još uvek valjaju u zadovoljstvima neznanja. Kako to, pita se, da je on odabran? Ko je učinio da on plače za unutrašnjom Svetlošću? To je bio njegov Unutrašnji Pilot. Ko je želeo da se on probudi i da trči stazom Suncem obasjanom da bi spoznao svog večnog Voljenog, Svevišnjeg? To je bio Sam Svevišnji. Konačno, kada počne da usvaja svoje ostvarenje, u toku usvajanja spoznaje na nepogrešivi način da čak i jedan posto njegovog ličnog napora nije ništa drugo nego Božija Milost. On spoznaje da je Božija beskrajna Samilost ta koja je bila u potpunosti odgovorna za njegovo Bogoostvarenje.
Postoje tri brata koja nam znatno pomažu u našem životu težnje: koncentracija, meditacija i kontemplacija. Njihova pomoć je ta koja će nas konačno odvesti do Bogoostvarenja.
Šta je koncentracija? Koncentracija je naša nepodeljena pažnja ili fokus na jednom posebnom subjektu ili objektu.
Šta je meditacija? Meditacija je čin pražnjenja naše unutrašnje posude i njeno punjenje Božijom Svetlošću i Blaženstvom.
Šta je kontemplacija? Kontemplacija je nerazdvojivo jedinstvo zaljubljenika i Voljenog.
Kada se koncentrišemo pokušavamo da zaustavimo kretanje misli. Kada se koncentrišemo nastojimo da umanjimo naše zemaljske potrebe i da ugasimo plamen želje u nama.
Kad meditiramo nastojimo da rastemo u tišinu; nastojimo da postanemo prijemčivi tako da Gospod Svevišnji može da postavi Svoj božanski Presto u najdubljim delovima našeg srca.
Kada kontempliramo pokušavamo da postanemo jedno sa našim Unutrašnjim Pilotom i da predamo svoje sićušno „ja“ univerzalnom „Ja“.Koncentracija nam kaže, „Trči, trči ka Cilju!“ Meditacija nam kaže, „Cilj je u tebi. U savršenoj tišini otkrićeš tvoj Cilj.“ Kontemplacija nam kaže, „Nastavi, roni dublje, leti više. Spoznaćeš da Cilj nije ništa drugo nego tvoj sopstveni najviši deo, tvoje sopstveno najprosvetljenije postojanje.“
U životu težnje osećamo potrebu za posvećenim služenjem i predanim jedinstvom: posvećeno služenje Unutrašnjem Pilotu i predano jedinstvo sa našim Unutrašnjim Pilotom. Naše posvećeno služenje nije čin spoljašnje prinude. Ne! Unutrašnja potreba je ta koja nas primorava da budemo jedno sa Unutrašnjim Pilotom i da služimo Njemu duševno i posvećeno.
Cilj je trenutno ispred nas. Moramo dostići Cilj duševno, posvećeno i bezuslovno. Ali naš put može da bude kraći ako imamo božansku ljubav, božansku posvećenost i božansku predanost. Naš put može biti obasjan Suncem ako radosno ponudimo Bogu ono što imamo i ono što jesmo. Ono što imamo je stalan i svestan unutrašnji plač. A ono što trenutno jesmo, je more neznanja. Stoga, ako možemo da damo Bogu ono što imamo i ono što jesmo, naš put postaje suncem obasjan i kratak.
Vreme je značajan faktor na našem putovanju ka ostvarenju. Postoje ljudi koji kažu da, s obzirom da Bog živi u Njegovom večnom Vremenu a mi smo Njegova deca, mi takođe možemo da živimo u večnom Vremenu. Zašto onda moramo da se brinemo za Bogoostvarenje? Bogoostvarenje može da se dogodi u njegovo sopstveno vreme. Ali ako volimo Boga, ako volimo čovečanstvo, onda osećamo potrebu za odanim, posvećenim i bezuslovnim služenjem. Ako nismo probuđeni, kako možemo da probudimo ostale? Ako nismo ostvareni, kako možemo da pomognemo drugima u njihovom ostvarenju? Iskreni tragalac oseća da on može da bude Božije odabrano dete, Njegov savršeni instrument, tek pošto ostvari Boga. Istina, Bog će nam dati ostvarenje. Ali mi možemo da ubrzamo Njegovo davanje, Njegov dar nama. Njegov dar pun blagoslova možemo ostvariti ranije ako iskreno i duševno težimo. Što pre postignemo Bogoostvarenje, to pre možemo da se pripremimo za Bogootkrovenje i konačno za Božije ispoljenje.
Bogoostvarenje je naša priprema za Bogootkrovenje, a Bogootkrovenje je naša priprema za Božije ispoljenje. Šta je priprema? Priprema je naše samodavanje i Božije Samodavanje. Naše samodavanje je svo neznanje, ograničenje, robovanje. Božije Samodavanje je sva Samilost.
Tragalac zna i oseća da može živeti bez hrane, bez vode, bez vazduha, bez svega na Zemlji, ali ne može da živi bez Božije Samilosti. Božija Samilost je tragaočeva Besmrtnost. Kada počne da pije nektar ove Besmrtnosti, onda spoznaje sebe. Kada spoznaje sebe, oseća da u njemu i kroz njega Bog ispoljava Njegovu najvišu Stvarnost, da Bog peva Njegovu Pesmu Večnosti i igra Njegov Ples Besmrtnosti. Kada tragalac pije Nektar, on oseća da Nebo nije negde drugde. Nebo je u njegovoj svesti. Ne moramo da odemo u neku određenu državu, zemlju ili carstvo koje se naziva Nebo. Ne! Nebo, koje je večni Život, beskrajni Život u nama, je stanje svesti. Tu svest će tragalac koji teži sigurno postići kada ispija Nektar. A ovaj Nektar on dobija na osnovu njegovog samodavanja, njegovog bezuslovnog samodavanja. Današnje samodavanje je sutrašnje Bogopostajanje.
FFB 157. Univerzitet Novog Meksika, Albukerki, Novi Meksiko, 24. april, 1974; 8:30 uveče↩
From:Sri Chinmoy,Pedest brodova slobode do jedne Zlatne Obale, deo 5, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ffb_5