Ima nekih ljudi koji na Zemlji žive samo radi drugih. Oni nisu potpuno svesni Božijeg postojanja u drugima; ali osećaju da će, ako mogu da žive za druge, njihov život sebičnosti, uskogrudosti, i pakosti, iščeznuti. Oni žive za druge, ne zato što vide Boga u drugima, već zbog toga što osećaju da će dobiti zadovoljstvo u životu jedino nudeći svoje služenje drugima. Služenje, posvećeno služenje, za njih je zadovoljstvo u svom najčistijem obliku.
Zatim, ima drugih koji žive samo zbog sebe. Za njih ne postoji Bog, ne postoje druga ljudska bića, sem njih.
Kao pojedinac, mogu da živim za Boga, mogu da živim za druge, mogu da živim radi sebe samog. Kada živim za Boga, samo za Boga - Boga Stvoritelja i Boga tvorevinu - tad osećam da radim apsolutno pravu stvar. Stoga, ja sam savršen.
Kada živim za druge, to jest, kada širim i uvećavam svoju svest, osećam da radim božansku stvar koja će podići svest, prosvetliti umove i ispuniti potrebe ostalih. Stoga, ja sam božanski.
Ali kad živim samo zbog sebe, da uvećavam svoj ego i ispunim moje mnogobrojne želje, i kada ignorišem moje bezbrojne nesavršenosti, ograničenja i ropstvo, tad nisam ništa drugo do nesavršenost, ograničenje, vezanost i smrt. Osećam da sam od samog sebe i za sebe. Pevam pesmu ega, pesmu moje sopstvene sebične svesti. Svake sekunde, svesno i namerno sam sebi kopam grob. Tada, božanstvenost i savršenstvo ostaju daleki vapaj.
Ima raznih mesta na kojima možemo da živimo. Možemo da živimo u telu, možemo da živimo u životnoj energiji, možemo da živimo u umu, možemo da živimo u srcu, možemo da živimo u duši. Kada živimo u telu, grubom fizičkom telu, ne uživamo ni u čemu osim u spavanju, inertnosti, lenjosti i neprekidnoj zabavi, u životu zabave. Kad živimo u fizičkom, osećamo da je život zadovoljstva, život stvarnosti za nas.
Kad živimo u netežećem vitalu,netežećoj životnoj energiji, mi osećamo da je agresija ono što želimo i što nam je potrebno. Nažalost, ono što se pomalja iz agresije je uništenje, a pre nego što uništimo druge, uvidimo da smo mi potpuno uništeni. Pre nego što pokušamo da shvatimo šta smo zapravo uradili, osećamo da su nam dani odbrojani, u stvari, da smo već mrtvi. Netežeća životna energija nas poistovećuje sa Julijem Cezarom, koji je rekao, Veni, vedi, vici, „Dodjoh, videh, pobedih.“ Ali šta smo pobedili? Pobedili smo baš one stvari koje treba da se upotrebe za Boga: ljubav, veru, iskrenost, poniznost. Te božanske stvari smo porazili da bismo vladali drugima. Naša netežeća životna energija poražava dobre osobine drugih i nastoji da gospodari drugima.
Kada živimo u umu, prosuđujućem umu, osećamo da ne postoji ništa drugo osim razuma i sumnje. Osećamo da ćemo korišćenjem rezonujućeg uma, jednog dana doći do istine. Ali to je nemoguće. Istina je daleko iznad posuđujućeg uma. Mi osećamo da ako sumnjamo u druge i ako sumnjamo u postojanje Boga, to znači da smo u poziciji da procenjujemo Božiju tvorevinu. Ali iskreni tragalac u nama zna da je sumnja spori otrov. Ako sumnjamo u druge, ne dobijamo ništa. Ako sumnjamo u Boga, ne dobijamo ništa. A onog trenutka kada sumnjamo u sebe, što činimo prilično često, upropašćujemo sve naše mogućnosti i uništavamo božanski potencijal u nama.
Kada živimo u srcu, srcu koje teži, dobijamo stalno pouzdanje, osećamo da imamo Izvor. Ovaj Izvor je Svetlost Beskrajna, Blaženstvo večno. Možemo da pevamo sa indijskim mudracima, prorocima pradavne prošlosti: Anandadd hy eva khalv imani bhutani jayante ... „ Iz Blaženstva smo došli u postojanje. U Blaženstvo rastemo. Na kraju našeg putovanja, u Blaženstvo se povlačimo.“ Zato što osećamo da je Bog beskonačni Svevišnji naš Izvor, mi osećamo da takođe imamo priliku da postanemo Beskonačno i da širimo Svetlost Beskraja celim svetom.
Neki su mišljenja da su ruke-ruke, glava je glava, a srce je srce, da se ne mogu mešati. Ali želim da kažem da to nije tačno. Pošto su ruke Božija tvorevina, pošto je glava Božija tvorevina, pošto je srce Božija tvorevina, moraju se mešati. Srcem ćemo osećati Božiji transcendentalni Mir i beskrajno Blaženstvo. Sa umom ćemo otkriti svet još nepoznatog. A rukama ćemo služiti onome što znamo i što možemo da osećamo. Ono što znamo je Božija stalna poruka : „Čini dobro; budi dobar.“ Ono što možemo da osećamo je da je Bog sav Ljubav. Ono čemu služimo je Bog Osmeh. Božijem Osmehu služimo ovde na Zemlji, a čovečanstvo koje teži prihvata to služenje od nas, od tragalaca za beskonačnom, večnom Istinom.
Ovde smo svi tragaoci. U životu tragaoca, kvalitet je na prvom mestu, sasvim sigurno; zatim dolazi kvantitet. Kvalitet dolazi od Boga; kvantitet takođe dolazi od Boga. Ako tragalac ima unutrašnji plač i ako mu Bog dolazi sa Svojom Svetlošću koja se spušta, ako Milost dolazi sa Neba, a težnja sa Zemlje, kada se oni susretnu, kvalitet se može umnožiti u kvantitet. A sa druge strane, kvantitet se takođe može pretvoriti u kvalitet.
Ovde na Zemlji naš život je stalna borba; mi smo uvek na bojnom polju života. Čak se i ljudska bića koja ne teže neprekidno bore za opstanak. Pokušavaju da zadovolje svoje životinjske potrebe i svoje ljudske potrebe. Kada se bore, to znači da se bore protiv nečega kako bi postigli ono što im je potrebno, ili ono što žele. Tragaoci koji teže takođe se stalno bore. Bore se protiv koga? Protiv svoje sopstvene prirode, protiv svoje sumnje i straha, protiv uznemirenosti, brige i nesavršenosti. Na kraju putovanja biće krunisani trijumfalnim uspehom.
Život je prihvatanje i život je odbijanje. Ljudsko u nama odbacuje božansko, ali božansko prihvata ljudsko. Ono konačno u nama se plaši Beskonačnog. Oseća da ukoliko uđe u okean Beskraja, onda će Beskraj progutati njegovo postojanje. Spremno je da zauvek bude na obali. Ali božansko u nama dobro zna da je život namenjen prihvatanju. Konačno u nama mora da bude prihvaćeno, a zatim mora da se preobrazi u Beskonačnost. Ako imamo trunčicu dobre misli, trunčicu misli ispunjene ljubavlju, moramo je uvećati do Beskonačnosti. Božansko u nama kaže nam da ćemo upravo u konačnom morati da čujemo pesmu Beskonačnosti. Mada čujemo pesmu Beskonačnosti u samoj Večnosti, Besmrtnosti i Beskonačnosti, ipak ćemo morati da čujemo i konačno da pevamo pesmu Beskonačnosti u konačnom ovde na Zemlji.
Život me je naučio da idem napred. To je život težnje. Onog trenutka kad smo prešli jedan korak, vidimo da naš Otac pun ljubavi prelazi devedeset devet koraka trčeći ka nama. To je iskustvo koje će iskreni tragalac za konačnom Istinom sigurno imati. Ali, ako neko nije tragalac, onda će ga nebožanske sile, neprijateljske sile dovesti u iskušenje da obeduje sa neznanjem. A neznanje znači nesvesno, ili svesno uništenje.
Život me je naučio kako da zaboravim, kako da oprostim i kako da se odučim. Postoji mnogo stvari koje moram da zaboravim. Ako ne zaboravim, onda moj život postaje more razdirućih bolova. A opet, ima mnogo stvari koje moram da oprostim. Ako ne oprostim, onda osećam teret celog mog tela na glavi: osećam težak teret nesavršenosti sveta, čiji sam ja deo. Onog trenutka kad oprostim, oslobodim se teškog tereta. Zatim, moram da se odučim. Postoje mnoge stvari kojima me um uči koje su neproduktivne, beskorisne, jalove. Kada ih samo zadržavam, da ni ne govorimo o negovanju, onda osećam da sam veoma težak i ne mogu da trčim najbrže ka Zlatnoj Obali. Ako se odučim, postajem lak. A ako postanem lak, mogu da trčim kao jelen.
Život me je naučio nečem drugom veoma značajnom: da samovažnost mora biti sklonjena u stranu. Hajde da pokušam da iskreno mislim i osećam da uopšte nisam nezamenljiv. Ko je nezamenljiv? Bog. Kad osećam da nisam nezamenljiv, tada iz Svoje beskrajne darežljivosti, Bog preplavljuje moje unutrašnje biće Radošću, Ljubavlju i Blaženstvom. Ako mi je potreban Mir, ako mi je potrebna Ljubav, ako mi treba bilo šta vredno postizanja, onda to mogu imati samo kad služim Bogu s ljubavlju, posvećeno, bezuslovno i sa osećanjem poniznosti, sa osećanjem da uopšte nisam nezamenljiv. Danas me Bog koristi kao tragaoca. Sutra On može da upotrebi nekog drugog kao tragaoca za najvišom Istinom. Sve dok On koristi mene kao tragaoca, moram da tragam za najvišom Istinom. Sve dok On koristi mene kao onoga koji služi, ja ću služiti čovečanstvu. Ali ja nikako nisam nezamenljiv, ni na Zemlji, ni na Nebu. Kada imam tu vrstu spoznaje, Bog me može koristiti na Njegov sopstveni poseban način. Tada postajem Njegov savršen, odabrani instrument, odani, posvećeni, duševni i bezuslovni instrument Apsolutnog Svevišnjeg.
From:Sri Chinmoy,Pedeset brodova slobode do jedne Zlatne Obale, deo 5, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ffb_5