U duhovnom životu, moramo da vidimo druge srcem zaljubljenika a ne okom kritičara. Svaki pojedinac zna svoja sopstvena ograničenja, a ipak treba da prvenstveno misli na svoje božanske mogućnosti i božanske potencijale. Time što stalno misli na svoje božanske potencijale, fokusirajući svoju pažnju na njegove božanske mogućnosti, u stanju je da uđe u sferu ispunjavajuće stvarnosti.
Da bismo videli božansko u drugima, moramo da volimo. Gde je ljubav velika, mane su male. Ako stvarno voliš nekoga, onda ćeš teško da nađeš njegove mane. Njegove mane izgledaju zanemarljive, jer ljubav označava jedinstvo. To jedinstvo dolazi od našeg svesnog prihvatanja njegove stvarnosti kakva jeste. Majka, uprkos tome što zna bezbrojna ograničenja svoga deteta, ne prestaje da ga voli, zato što je uspostavila svoje jedinstvo sa njim. Ako postoji nesavršenost kod deteta, majka smatra tu nesavršenost svojom sopstvenom. A kada odraste dete oseća da su majčine slabosti njegove sopstvene slabosti.
Ako ti je teško da voliš ljudsko u čoveku, onda voli božansko u njemu. Božansko u njemu je Bog. Upravo zato što si tragalac, znaš da Bog postoji u toj osobi baš kao što Bog postoji u tvom vlastitom životu. Čak iako je teško voleti ljudsko kao takvo, za tebe je da voliš Boga izuzetno lako zato što znaš da je Bog božanski i savršen. Stoga svaki put kada pogledaš nekog čoveka, ako možeš da postaneš svesno svestan Božijeg postojanja u njemu, onda ne možeš svesno da budeš uznemiren zbog njegovih nesavršenosti ili ograničenja.From:Sri Chinmoy,Pedeset brodova slobode do jedne Zlatne Obale, deo 4, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ffb_4