Čemu me je život naučio?⁵

Čemu me je život naučio? Život me je naučio kako da isključim i uključim – kako da isključim nestvarnost i kako da uključim stvarnost. Kada osećam da sam od Boga i za Boga, postajem ispunjavajuća stvarnost. Kada osećam da sam samo od sebe i za samog sebe, postajem samo-obmanjujuća nestvarnost.

```

Stvarnost otkriva, razotkriva i ispunjava.

Nestvarnost skriva, prikriva i ubija.

Stvarnost se širi i transcendira.

Nestvarnost plače i umire.

```

Čemu me je život naučio? Život me je naučio savesti, zdravom razumu i Bogo-razumu. Moje srce koristi savest; zato, moje je srce čisto i odvažno. Moj um koristi zdrav razum; zato je moj um bistar i otvoren. Moja duša koristi Bogo-razum; zato je moja duša božanska i savršena.

Život me je naučio kako da živim i učim, kako da učim i živim, kako da živim i živim, kako da učim i učim. Kada živim i učim, nastojim da skočim na najvišu granu drveta umesto da se penjem od samog podnožja. Kad učim i živim, prvo radim ono najvažnije – hodam, a zatim trčim. Kada živim i živim, a da nisam prvo naučio unutrašnju lekciju i nisam otkrio pravu suštinu svog života, ja namerno obmanjujem božansko u sebi i božansko u drugima. Kad učim i učim, neprestano proširujem svoju zemaljski vezujuću svest i transcendiram svoju zemaljski vezujuću stvarnost.

Život me je naučio kako da učim, zaboravim naučeno i da ponovo učim. Učim. Učim pesmu božanske dužnosti. Obavljajući dužnost božansku, znam da ispunjavam božansko u sebi, Svevišnjeg u sebi. Učim pesmu detinjeg srca, jer znam da ću ukoliko budem imao detinje srce, uvek imati žudnju i unutrašnju potrebu da ispunim božansko spoznavajući i otkrivajući samu Stvarnost.

Svaki put kada nešto naučim, brzo koračam napred ka mom suđenom Cilju, mom transcendentalnom Cilju. Kad naučim da je moj život Bog Svetlost, onda tokom moje duševne molitve i meditacije osećam da me Bog Beskrajni Mir, Bog Večita Svetlost, Bog Besmrtni Život prisvaja u najvećim dubinama mog srca kao svoje sopstveno. Ja tada prisvajam Božiju Beskonačnost kao moje dosezanje, Božiju Večnost kao moju visinu i Božiju Besmrtnost kao moju dubinu – dubinu mog nemog bića. Tada svesno postajem jedno, nerazdvojivo, večno jedno, sa Unutrašnjim Navigatorom, Apsolutnim Svevišnjim.

Ja zaboravljam naučeno. Nastojim da zaboravim pesmu sujete i samouzdizanja. Kao tragalac, moram da zaboravim mnoge druge stvari, isto tako. Moj um je pun informacija i bez prosvetljenja. Ako je moj um ispunjen informacijama, osećam da sam magarac koji nosi težak teret na plećima. Ono što mi treba nisu svetovne informacije, već prosvetljenje sveta. Stoga prvo moram da zaboravim informacije ovog sveta, jer da bih dobio prosvetljenje sveta, potreban mi je um bistrine, um blistavila. Takođe, moram da zaboravim sposobnost fizičkog uma. Fizički um me uči kako da sumnjam, podozrevam, kako da omalovažavam i kako da ograničavam sebe i druge. Kada svojim fizičkim umom sumnjam u druge, ne dobijam ništa; u isto vreme, oni ne gube ništa. A kada sumnjam u sebe, odmah samom sebi kopam grob.

Ja ponovo učim. Ponovo učim pesmu jedinstva s Bogom, svesnog jedinstva s Bogom. Kad sam na Nebu, ja sam duša. Tamo smo Bog i ja jedno, nerazdvojivo jedno. Ali kada, kao duša, uđem u svetsku arenu i uzmem fizički oblik, uđem u svet vezanosti, ograničenja, tame i neznanja. Tu postanem svest tela. Ako svest tela smatram svojom stvarnošću, ne mogu da naučim ništa od života, jer svest tela je ograničena, neprosvetljena, puna tame, nečista, nebožanska. Ali, kada mislim o sebi kao o Stvarnosti Duše, dobijam priliku da ponovo naučim istinu da smo Bog i ja večno jedno.

Život me je naučio kako da ispitam suštinu Božije Tišine i Božijeg Zvuka. Kada koristim ljudske oči da bih ispitao Božiju Stvarnost, potpuno sam izgubljen. Ali kada se služim svojim srcem da bih ispitao Božiju Stvarnost, ono odmah ugleda istinsku Stvarnost, svojim potpunim poistovećivanjem sa njom. Fizičke oči su vrlo često u zabludi, ali unutrašnje srce ne može biti obmanuto. Unutrašnje srce je direktni predstavnik prosvetljujuće duše, koja je jedno sa Izvorom. Sve dok se služim fizičkim umom, vidim druge kao druge; ali kada koristim srce koje teži ne postoji ti, on, ona, samo ja — Univerzalno ja, a ne ograničeni ego. Na taj način, kad koristim svoje srce, postajem Stvarnost. Ali, kad koristim um, ili fizičke oči, veoma često sam obmanut, i ostajem neispunjen.

Kad ne težim, život me uči osujećenju i ja guram i vučem. Guram svoj život ka nečemu, ali konačno spoznajem da je to nešto beznačajno ništa. Potežem ka malom, slabom egu-svesti, i vidim da sam povukao sebe ka praznoj stvarnosti. Ali, kad ne guram i ne vučem, već samo nudim svoje celokupno postojanje Unutrašnjem Pilotu, svesno postajem ono što večno jesam: Bog-svest.

Kao tragaoca, znam da me je život naučio kako da volim i koga da volim. Kako da volim? Posvećeno, duševno i bezuslovno. Koga da volim? Boga u čoveku i čoveka u Bogu. Kada volim Boga u čoveku posvećeno, duševno i bezuslovno, postajem jedno sa Bogom Jedinstvom. Kada volim čoveka u Bogu, postajem jedno sa Bogom Mnoštvom. Jedan je Izvor; mnoga su ispoljavanja Jednog. Drvetu su potrebne grane; granama je potrebno drvo. Voleći Boga, tragalac u meni postaje samo drvo, a voleći čoveka, on postaje grane drveta.

Tragaoca u meni život uči kako da se posvetim višem i nižem delu sebe. Kad se niži deo u meni posveti višem delu, viši deo dobija dodatnu snagu za svoje ispoljavanje. Kada se viši deo posveti nižem delu mog bića, niži deo dobija priliku za preobražaj.

Život uči tragaoca u meni kako da se preda. Predajem se duševno, posvećeno i bezuslovno mojoj sopstvenoj višoj stvarnosti. Ova viša stvarnost obuhvata i otelotvoruje sve kao svoje sopstveno, stoga kada se božanski predajem, osećam da se moj neprosvetljeni deo predaje potpuno prosvetljenom delu mene. Kad Božiji Čas kucne i neprosvetljeno postaje potpuno prosvetljeno, a prosvetljeno postaje potpuno ispoljeno, tad celo moje biće postaje potpuno božansko i savršeno.

Kada živim životinjskim životom, vidim mrak svuda okolo i osećam da je taj mrak moja jedina stvarnost. Kada živim ljudskim životom, vidim zračak svetlosti i osećam da ću jednog dana moći da se kupam u beskrajnom moru Svetlosti. Kada pokušavam da vodim božanski život, osećam da mi je moj Unutrašnji Navigator već utro put da idem ka Njegovoj konačnoj Stvarnosti. Tad, osećam da me Brod Božijeg Sna vodi do Njegove Obale-Stvarnosti, Zlatne Obale večno-prevazilazećeg Onostranog.

Duša mi kaže da je život savršenstvo. Mi ne putujemo od nesavršenosti ka savršenstvu, nego od manjeg savršenstva ka većem savršenstvu, do najvećeg savršenstva. U procesu evolucije, život je neprekidno napredovanje. To napredovanje je savršenstvo koje cilja ka najvišem Apsolutnom Savršenstvu. Kad je život započeo od mineralnog sveta, to je bio početak savršenstva života. Ali nema kraja našem progresu. Današnje savršenstvo je polazna tačka za sutrašnje više, dublje, više prosvetljujuće i više ispunjavajuće savršenstvo.

Život me uči nečem uzvišenom: da nisam nezamenljiv; jedino je Svevišnji u meni nezamenljiv. Život želi da mi ponudi sreću, a prava sreća leži samo u ovom otkriću. Kad neko oseća da je jedino Svevišnji u njemu nezamenljiv, onda je njegov život sav sreća.

Konačno, život me uči najvažnijoj stvari: da smo Bog i ja potrebni jedan drugome. Bog mi je potreban za moje savršeno savršenstvo, a ja sam potreban Bogu za Njegovo potpuno Ispoljavanje na zemlji. Ovo je najviša lekcija koju život mora da uči, a ja je nudim svakom tragaocu koji je ovde prisutan.

Ljubaznost

```

Juče sam u sebi ljubaznost otkrio.

Danas vidim koliko sam lep i duševan.

Juče sam u čovečanstvu ljubaznost otkrio.

Danas vidim koliko značajno i plodonosno

čovečanstvo je.

```

From:Sri Chinmoy,Pedeset brodova slobode do jedne Zlatne Obale, deo 4, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ffb_4