Kada mislimo na ljudsko dete i ljudskog oca, vidimo da je dete veoma nisko, ograničeno, slabo i puno neznanja; ali njegov otac je visok, jak, moćan i pun znanja. Ljudski otac može da bude glavnokomandujući ogromne vojske. Hiljade vojnika ga se boje. Cela nacija ga se plaši. Ali pogledaj dete! Dete trči do svog oca i radi sve što želi. Može da radi to upravo zato što je zasnovao unutrašnje jedinstvo sa svojim ocem. Kada postoji unutrašnje jedinstvo, ne može biti straha.
Sićušna kap ima strah od silnog okeana sve dok zadržava svoju individualnost i ličnost. Ali ta ista kap, kad oseća jedinstvo sa okeanom, upravo se stapa sa silnim okeanom i oseća da ceo okean pripada njoj. Ne samo to, već ona oseća da je u stvari postala okean. Kad imamo osećanje podeljenosti, sigurno ćemo patiti od straha. Ali kada uspostavimo osećanje jedinstva, tada ne može postojati strah.
Pre hiljade godina Vedski Proroci drevne prošlosti ponudili su nam značajnu poruku. Nayam atma bale hinena labhyo: „Dušu ne mogu osvojiti slabići.“ Slabić je onaj ko se uvek plaši nečega; on se čak plaši svog sopstvenog života. Juče se plašio današnjeg dana. Mislio je da će danas pokušati da ga prevari i obmane, ili je juče imao san i mislio je da mu današnjica neće dozvoliti da ispuni san. Potom, današnjica ima strah od sutrašnjice. Ima strah od sutrašnjice zato što oseća da je sutrašnjica stranac. Ne može da ima veru u stranca, ne može da ima poverenje u stranca, zato što stranac može da mu stvori veliku nevolju.
Sada smo svi tragaoci. Ali bilo je vreme kada nismo bili tragaoci. Kad smo živeli u životu želje, plašili smo se života težnje. Mislili smo da nas život težnje, koji je Bogo-život, neće činiti srećnim. Mislili smo da će nas primorati ili inspirisati da uđemo u himalajske pećine i da provedemo ostatak života tamo. Ali sada živimo život težnje, i vidimo da su nam strahovi bili neosnovani. Ne moramo da idemo u himalajske pećine. Ovde, u huci i buci života, možemo da uspemo sa životom težnje.
Nažalost, sad kad smo ušli u duhovni život, gajimo još jedno pogrešno uverenje. Plašimo se da Bogoostvarenje nije namenjeno nama, da je namenjeno samo za odabranu nekolicinu. Ali ako smo iskreni, onda vidimo da je bilo ljudi na zemlji koji su ostvarili Boga. Ako imamo isti unutrašnji plač, jednog dana ćemo i mi takođe ostvariti Boga.
Neki ljudi na Zapadu imaju čudnu vrstu straha. Osećaju da ukoliko prihvate vrstu duhovnog života koju zastupaju indijski Učitelji, onda će morati da napuste hrišćanstvo. Ovo je žalosna greška. Ne morate da napustite svoju religiju da biste praktikovali duhovnost kojoj nas uče indijski Učitelji. Srce duhovnosti je joga ili svesno jedinstvo sa Bogom. Religija je kuća a joga je staza koja vodi do Boga. Svako od nas mora da ostane u svojoj sopstvenoj kući, ali imamo svo pravo da idemo istim putem do škole i da steknemo znanje. Taj put pripada svima; ako je to tvoja kuća, ona pripada tebi. Ako je moja kuća, meni pripada. Ali put svakome pripada. Slično, u unutrašnjem životu, možemo ići istim putem, bez obzira u kojoj kući živimo.
Mogu da postoje mnogi putevi koji vode do cilja. Mnogi putevi vode do Rima; ali odredište, Rim, ostaje isto. Istovremeno moramo biti mudri. Jedan put može da bude kratak i obasjan Suncem, dok je možda neki drugi put dug i, ne toliko poznat. Ako sledimo put srca, onda idemo kratkim putem obasjanim Suncem. Ali ako idemo stazom uma, onda idemo dugačkim i nedovoljno poznatim putem.
Moramo da pridajemo pravu vrednost, stvarnu važnost, vremenu. Kada stignemo na naše odredište, ostvarićemo Boga, istina je. Ali to neće značiti da smo postigli sve. Bogoostvarenje nije kraj našeg dostignuća. Pošto ostvarimo Boga, onda moramo da mislim na otkrivanje Boga. Potom, pošto otkrijemo Boga, moramo da ispoljimo Boga ovde na Zemlji. Dakle, Bogoostvarenje je naš prvi cilj, Bogo-otkrovenje je naš drugi cilj a Bogo-ispoljavanje nam je treći cilj. Što pre možemo da dosegnemo naše prvo odredište, brže možemo da nastavimo ka našem drugom i trećem odredištu. Opet, svaki od ovih ciljeva sami nemaju kraja; oni stalno prevazilaze svoje sopstvene granice.
Strah stvara brigu. Brinemo zbog naših fizičkih tela. Sve vreme brinemo što naše fizičko možda mora da spava dugo vremena ili što će da pati od bolesti.
Takođe brinemo zbog vitala. Osećamo da će naš destruktivni vital udaviti i ubiti druge.Brinemo zbog svog uma. Osećamo da naš um može da postane pun sumnje. Znamo da ukoliko um postane sumnjičav, tad ne možemo verovati nikome. Ako nikome ne možemo da verujemo, onda ne možemo nikoga da volimo. Ako ne možemo nikoga da volimo, nikada ne možemo da budemo zadovoljni.
Brinemo zbog našeg srca. Osećamo da ako naše srce ne oseća jedinstvo sa svakim, mnogo ćemo da patimo. Brinemo da će naše srce, ako ne prihvata svetlost duše, ostati u mraku.
Konačno, brinemo zbog smrti. Bojimo se smrti zato što je smrt nepoznata za nas. Bilo šta što nam je nepoznato stvara užasan strah u nama. Ali moramo da znamo da se smrt takođe boji nas. Smrt se boji nas kada postanemo tragaoci za transcendentalnom Istinom. Smrt nas se plaši kada postanemo jedno sa Božijom ljubavlju. Kada postanemo jedno sa Božijom, univerzalnom, transcendentalnom Ljubavlju, rastemo u večan Život. Ovaj večni Život je uvek nespoznatljiv za smrt. Stoga pre nego što rastemo u večni Život, plašimo se smrti. Pošto postanemo večni Život, smrt počne da se plaši nas.From:Sri Chinmoy,Ego i popustljivost prema sebi, Agni Press, 1977
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/esc