Ego i popustljivost prema sebi

Strah

Kada tragalac stupi u duhovni život, ponekad se plaši da će se sve njegove slabosti i nebožanske osobine pokazati. To uopšte nije tako. Pomislimo na majku i dete. Kada majka primećuje nedostatke, nesavršenstva i slabosti svog sina, šta radi? Ona ih brižljivo skriva. Ona čak nikada neće pomisliti da svetu izloži svoje sopstveno dete . U duhovnom životu, tragalac mora da oseća da je dete Božanske Majke. Božanska Majka je beskrajno nežnija i saosećajnija od ljudske majke, kako onda Ona može da izloži Svoje sopstveno dete? Samo Ona krije brojne nedostatke Svog sina, i u tajnosti ga čini svesnim njegovih nedostataka. Ona to radi upravo zato što Ona ne želi da Njen sin stalno ponavlja iste greške. Ako on ponavlja iste greške opet i iznova, onda će Bogoostvarenje uvek ostati za njega daleki vapaj. Tako kad ga Ona učini svesnim njegovog neznanja, Ona to čini s najboljim namerama. Ona želi da on zna razliku između života neznanja i života mudrosti. Ali ona se ne zaustavlja ovde. Ona nosi dete jedan korak napred. Preobražava njegovo neznanje u svetlost mudrosti. Preobražava njegovu slabost u snagu. Preobražava njegov život noći u život svetlosti.

Kada mislimo na ljudsko dete i ljudskog oca, vidimo da je dete veoma nisko, ograničeno, slabo i puno neznanja; ali njegov otac je visok, jak, moćan i pun znanja. Ljudski otac može da bude glavnokomandujući ogromne vojske. Hiljade vojnika ga se boje. Cela nacija ga se plaši. Ali pogledaj dete! Dete trči do svog oca i radi sve što želi. Može da radi to upravo zato što je zasnovao unutrašnje jedinstvo sa svojim ocem. Kada postoji unutrašnje jedinstvo, ne može biti straha.

Sićušna kap ima strah od silnog okeana sve dok zadržava svoju individualnost i ličnost. Ali ta ista kap, kad oseća jedinstvo sa okeanom, upravo se stapa sa silnim okeanom i oseća da ceo okean pripada njoj. Ne samo to, već ona oseća da je u stvari postala okean. Kad imamo osećanje podeljenosti, sigurno ćemo patiti od straha. Ali kada uspostavimo osećanje jedinstva, tada ne može postojati strah.

Pre hiljade godina Vedski Proroci drevne prošlosti ponudili su nam značajnu poruku. Nayam atma bale hinena labhyo: „Dušu ne mogu osvojiti slabići.“ Slabić je onaj ko se uvek plaši nečega; on se čak plaši svog sopstvenog života. Juče se plašio današnjeg dana. Mislio je da će danas pokušati da ga prevari i obmane, ili je juče imao san i mislio je da mu današnjica neće dozvoliti da ispuni san. Potom, današnjica ima strah od sutrašnjice. Ima strah od sutrašnjice zato što oseća da je sutrašnjica stranac. Ne može da ima veru u stranca, ne može da ima poverenje u stranca, zato što stranac može da mu stvori veliku nevolju.

Sada smo svi tragaoci. Ali bilo je vreme kada nismo bili tragaoci. Kad smo živeli u životu želje, plašili smo se života težnje. Mislili smo da nas život težnje, koji je Bogo-život, neće činiti srećnim. Mislili smo da će nas primorati ili inspirisati da uđemo u himalajske pećine i da provedemo ostatak života tamo. Ali sada živimo život težnje, i vidimo da su nam strahovi bili neosnovani. Ne moramo da idemo u himalajske pećine. Ovde, u huci i buci života, možemo da uspemo sa životom težnje.

Nažalost, sad kad smo ušli u duhovni život, gajimo još jedno pogrešno uverenje. Plašimo se da Bogoostvarenje nije namenjeno nama, da je namenjeno samo za odabranu nekolicinu. Ali ako smo iskreni, onda vidimo da je bilo ljudi na zemlji koji su ostvarili Boga. Ako imamo isti unutrašnji plač, jednog dana ćemo i mi takođe ostvariti Boga.

Neki ljudi na Zapadu imaju čudnu vrstu straha. Osećaju da ukoliko prihvate vrstu duhovnog života koju zastupaju indijski Učitelji, onda će morati da napuste hrišćanstvo. Ovo je žalosna greška. Ne morate da napustite svoju religiju da biste praktikovali duhovnost kojoj nas uče indijski Učitelji. Srce duhovnosti je joga ili svesno jedinstvo sa Bogom. Religija je kuća a joga je staza koja vodi do Boga. Svako od nas mora da ostane u svojoj sopstvenoj kući, ali imamo svo pravo da idemo istim putem do škole i da steknemo znanje. Taj put pripada svima; ako je to tvoja kuća, ona pripada tebi. Ako je moja kuća, meni pripada. Ali put svakome pripada. Slično, u unutrašnjem životu, možemo ići istim putem, bez obzira u kojoj kući živimo.

Mogu da postoje mnogi putevi koji vode do cilja. Mnogi putevi vode do Rima; ali odredište, Rim, ostaje isto. Istovremeno moramo biti mudri. Jedan put može da bude kratak i obasjan Suncem, dok je možda neki drugi put dug i, ne toliko poznat. Ako sledimo put srca, onda idemo kratkim putem obasjanim Suncem. Ali ako idemo stazom uma, onda idemo dugačkim i nedovoljno poznatim putem.

Moramo da pridajemo pravu vrednost, stvarnu važnost, vremenu. Kada stignemo na naše odredište, ostvarićemo Boga, istina je. Ali to neće značiti da smo postigli sve. Bogoostvarenje nije kraj našeg dostignuća. Pošto ostvarimo Boga, onda moramo da mislim na otkrivanje Boga. Potom, pošto otkrijemo Boga, moramo da ispoljimo Boga ovde na Zemlji. Dakle, Bogoostvarenje je naš prvi cilj, Bogo-otkrovenje je naš drugi cilj a Bogo-ispoljavanje nam je treći cilj. Što pre možemo da dosegnemo naše prvo odredište, brže možemo da nastavimo ka našem drugom i trećem odredištu. Opet, svaki od ovih ciljeva sami nemaju kraja; oni stalno prevazilaze svoje sopstvene granice.

Strah stvara brigu. Brinemo zbog naših fizičkih tela. Sve vreme brinemo što naše fizičko možda mora da spava dugo vremena ili što će da pati od bolesti.

Takođe brinemo zbog vitala. Osećamo da će naš destruktivni vital udaviti i ubiti druge.

Brinemo zbog svog uma. Osećamo da naš um može da postane pun sumnje. Znamo da ukoliko um postane sumnjičav, tad ne možemo verovati nikome. Ako nikome ne možemo da verujemo, onda ne možemo nikoga da volimo. Ako ne možemo nikoga da volimo, nikada ne možemo da budemo zadovoljni.

Brinemo zbog našeg srca. Osećamo da ako naše srce ne oseća jedinstvo sa svakim, mnogo ćemo da patimo. Brinemo da će naše srce, ako ne prihvata svetlost duše, ostati u mraku.

Konačno, brinemo zbog smrti. Bojimo se smrti zato što je smrt nepoznata za nas. Bilo šta što nam je nepoznato stvara užasan strah u nama. Ali moramo da znamo da se smrt takođe boji nas. Smrt se boji nas kada postanemo tragaoci za transcendentalnom Istinom. Smrt nas se plaši kada postanemo jedno sa Božijom ljubavlju. Kada postanemo jedno sa Božijom, univerzalnom, transcendentalnom Ljubavlju, rastemo u večan Život. Ovaj večni Život je uvek nespoznatljiv za smrt. Stoga pre nego što rastemo u večni Život, plašimo se smrti. Pošto postanemo večni Život, smrt počne da se plaši nas.

Pitanje: Kako mogu da pobedim strah u umu i u srcu?

Šri Činmoj: Hajde da započnemo sa mentalnim strahom. Ti imaš strah u umu upravo zato što svesno ne želiš da proširiš svoj um. Ovo širenje uma ne označava širenje intelektualne sposobnosti. Ne. Ovo širenje uma označava otklanjanje napetosti. Našalost, imaš ogromnu napetost u svom umu i u vitalnom životu. Ali ako možeš da širiš um poput širokog neba, onda automatski tvoja napetost će biti otklonjena. Strah je prisutan na nekom mestu samo kada nema širenja. Sama funkcija straha je da živi u sićušnoj rupi. On ne može da ostane tamo gde postoji kretanje – spoljašnje kretanje ili unutrašnje kretanje. Možeš otkloniti sav svoj mentalni strah kroz mentalno kretanje i mentalno širenje. Dakle kada sedneš da meditiraš, molim te oseti neophodnost širenja uma.

Strah u srcu možeš da prevaziđeš ako možeš da osetiš da si Božije dete i da sve vreme sediš u Njegovom Krilu. Dete nema strah zato što svesno ili nesvesno stalno iznosi svoju dušu na površinu. Takođe oseća da stalno ima nekoga da ga štiti – majka ga štiti i otac ga štiti. Ali kada dete odraste, oseća da nema nikoga ko misli na njega, nikoga ko brine o njemu i stara se o njemu. Tokom mladosti misli da ga svi napuštaju. Nema majke, nema oca, nema prijatelja. On mora sve sam da uradi za sebe. Ali kada je bio dete, beba, iznutra i spolja je osećao da postoji neko ko misli na njega i štiti ga. Neprekidno je osećao dodatnu snagu iza sebe.

Da bi se oslobodio straha u srcu, svakog dana kad meditiraš, pokušaj da osetiš da si unutar Srca Boga, tvog Unutrašnjeg Pilota. Nemoj da misliš da imaš osamnaest ili devetnaest ili dvadeset godina. Ne. Misli da imaš samo jedan mesec i da si unutar samog Srca Svevišnjeg, ili u samom Krilu Svevišnjeg. Sad, nisi video Svevišnjeg, stoga pokušaj da zamisliš najlepše ljudsko biće, koje je apsolutno zlatno. Zamisli da je On upravo ispred tebe i da si ti unutar Njegovog Srca ili u Njegovom Krilu ili kraj Njegovih Stopala. Današnja mašta je sutrašnja težnja, a sutrašnja težnja je ostvarenje prekosutra.

Ljudi koji nemaju sposobnost da zamišljaju ne mogu otići veoma daleko. Imaginacija nije lažan način gledanja na istinu. Imaginacija je ispravan način da se vidi istina. Mi osećamo da pesnik jedino živi u svetu imaginacije; ali pesnik je zapravo onaj ko ulazi u svet stvarnosti svojom unutrašnjom vizijom. U Indiji pesnike su zvali prorocima. Ali danas, na Zapadu i u Indiji, oni koji su obdareni imaginacijom postali su predmet podsmeha. Ali ovo je žalosna greška.

Da se vratim na tvoje pitanje, molim te pokušaj da zamisliš tvog Unutrašnjeg Pilota, Svevišnjeg, oko sebe i unutar tebe. Onda oseti svoju sopstvenu sigurnost, sopstvenu zaštitu, unutar Njega. Ako možeš da to uradiš, onda ne može da postoji strah. Strah dolazi zbog toga što osećaš da si ti odgovoran. Ali moraš da osećaš da ti pripadaš Nekom drugom i da je ta Osoba odgovorna za tebe. Dete oseća da je majka odgovorna. Pošto si dete Svevišnjeg, moraš da osećaš da je On odgovoran za tebe.

Pitanje: Ponekad se uplašim kada osećam kako mi srce lupa tokom meditacije.

Šri Činmoj: Strah je veoma loš. Ovo lupanje je vrlo dobro kada je posledica tvoje unutrašnje radosti ili uzbuđenja. Ako srce počne da lupa, to ponekad označava jedinstvo. Ali, ako počneš da se plašiš tog iskustva, onda vitalna energija ili um učine da osećaš da nepoznati gost ulazi u tvoje srce. Stoga ne bi trebalo da bude straha. Ako postoji strah, onda taj strah moraš da uništiš.

Pitanje: Osećam strah kad moram da meditiram ili nastupam pred drugim ljudima.

Šri Činmoj: Pretpostavimo da si pred grupom od dvesta ljudi. Nemoj da gledaš na njih kao na dvesta ljudi; gledaj na njih kao da je jedna osoba. Oseti da gledaš jedno lice. Bez obzira koliko ljudi se tu nalazi, smatraj da su oni jedna osoba. Kad je samo jedna osoba ispred tebe, nećeš se uplašiti. Ali ako vidiš dve stotine različitih lica, onda se na smrt preplašiš. Dakle, uvek ih posmatraj kao jednu osobu. Zatim, pokušaj da osetiš da upravo gledaš u ogledalo i vidiš sebe. Oseti da je ova osoba koju vidiš nerazdvojiva od tvog sopstvenog postojanja. Nikada se nećeš plašiti sebe. Kad ljudi moraju da nastupaju, oni vežbaju kod kuće pred ogledalom. Dakle, možeš da osećaš da je ta jedna osoba tvoja sopstvena slika i prilika, tvoje vlastito postojanje. Tada neće biti problema.

Pitanje: Zašto se ponekad uplašim pošto sam imao dobru meditaciju?

Šri Činmoj: Kad imaš dobru meditaciju, ponekad se osećaš veoma srećnim i ushićenim, a nekad ogroman strah ulazi u tebe. Kad meditiraš na srce, ako meditacija takođe uključuje i um, vital i fizičko telo, onda ćeš osećati ogromnu sreću u celom svom biću. Ali ono što se ponekad događa je da ti meditiraš dobro samo u srcu. To je veoma dobra meditacija, ali iz srca svetlost zadovoljstva nije ušla u um, u vital ili u samo fizičko. Tokom meditacije ti si unutar svoga srca; potpuno si zadovoljan onim što radiš i sav si u tome. Ali onda odmah nakon meditacije, ne postoji veza izmedju tvoga srca i uma ili izmedju tvog srca i vitala i fizičkog. Nema pristupa. Radost srca ili mir ne mogu da teku kroz um, vital ili fizičko. Šta se onda dešava? Tvoja svest se spušta, tvoja svest pada. Kad ulaziš u vital ili fizičko, sve je mračno i neprosvetljeno. Ako pogledaš tamo i ne pronađeš svetlost prirodno si na smrt preplašen. Kad si boravio u srcu bio si bezbedan, ali sad je sve tama.

Odmah nakon meditacije moraš da osetiš da je svetlost iz srca kao reka koja teče u sve delove bića. Svest-voda, reka svesti, našla je put da na krajnje zadovoljavajući način teče u ostale delove bića. Tako uopšte neće biti straha. Tada ćeš osećati sponu koja povezuje srce i ostale delove bića.

Tako kad meditiraš, meditiraj na srce. A zatim pokušaj da mir, svetlost i blaženstvo srca širiš kroz čitavo biće. U srcu imaš mir, i kao cvet mora da cveta laticu po laticu, ovde, tamo, svuda. Tad imaš cvet mira čije su se latice rascvetale u svim delovima bića.

Bes

Pitanje: Kako se nositi sa besom?

Šri Činmoj: Čovek mora da pobedi bes. Ne kritikujem nikoga, ali čak i neki veliki duhovni Učitelji imali su neverovatan bes. Bili su ostvarene osobe, ali ponekad je njihov bes bio strašan, čak do poslednjeg trenutka. Bilo je mnogo, mnogo, mnogo velikih duhovnih Učitelja koji su izražavali užasan bes.

Pitanje: Da li se čovek ikada toga oslobodi ?

Šri Činmoj: Neki Učitelji nisu mogli da ga se oslobode. U duši, srcu i umu ostvarili su Boga, ali preobražaj njihove prirode bilo je drugačija stvar. Mnogi duhovni Učitelji nisu mogli da pobede bes i nekoliko drugih slabosti. Ali su zasigurno ostvarili Boga.

Ispričaću vam jednu priču. Jedan Učitelj je jednom pozvao stotine i hiljade ljudi na zajedničku priredbu. Kada su svi došli i priredba je trebalo da počne, Učitelj je otišao kod svoje duhovne Majke i pao na kolena pred njom. Rekao je, „Majko, sad moraš da mi oprostiš. Ulazim u svoju ličnu sobu i zatvaram vrata i prozore. Ako vidim decu koja se svađaju i razgovaraju, znam da ću ih ošamariti. Neću moći da kontrolišem svoj bes.“ Ceo mesec je radio kako bi učinio ovaj sastanak što je moguće lepšim, ali poznavao je moć svog besa. Tako, znajući svoju slabost, ušao je u sobu i tu ostao sam dok sastanak nije bio završen. Onda je ponovo sišao, i rekao je duhovnoj Majci, „Sada, Majko, uspeo sam.“ Ali kakav uspeh je imao? Hiljade ljudi je bilo pozvano, ali on nije mogao da kontroliše svoju slabost.

Pretpostavimo jedan učenik radi nešto pogrešno i Učitelj se mnogo ljuti na njega. On se ne pojavljuje pred Učeteljem, ali nažalost desi se da neki drugi učenik priđe. Šta će se onda dogoditi? Taj jadan učenik će videti da su oči duhovnog Učitelja potpuno crvene, kao da Učitelj ima nameru da ga sprži. On se neće usuditi da se suprotstavi Učitelju. Reći će, „Nisam uradio ništa pogrešno danas i juče sam bio tako fin. Zašto si toliko nezadovoljan mnome, Učitelju?“ potom, ako duhovni Učitelj ima iskrenost, reći će, „Oh ne, nisam ljut na tebe. Ljut sam na nekog drugog.“ Možda je Učitelj ljut na nekog drugog, ali sva njegova ljutnja će ući u učenika koji stoji pred njim. Video sam mnogo, mnogo slučajeva poput ovog kada su duhovni Učitelji bili ljuti a nisu želeli da kontrolišu svoj bes. Tad bi neki nesrećni učenici došli pred Učitelje i primili bi sav njihov bes.

Pitanje: Kada meditiram i umoran sam, muka mi je i ljut sam. To iskustvo mi je sasvim novo. Šta pogrešno radim?

Šri Činmoj: Kad si umoran, molim te pokušaj da prizoveš mir odozgo ili uroni duboko u sebe da bi povratio mir u svom spoljašnjem životu. Mir je svetlost u nama koja nas hrani. Kad si umoran, nemoj da se viđaš sa učenicima čak i ako ima važnih stvari da se urade. Jednostavno sačekaj i pokušaj da obnoviš svoj sistem. Uđi u tvoju sobu i meditiraj. Prvo napuni svoju unutrašnju posudu a zatim idi da se družiš sa ostalima. Ako si umoran i iscrpljen i družiš se sa učenicima, nećeš moći ništa da dodaš njihovoj težnji niti na bilo koji način da im pomogneš. Moraš ponovo da se ispuniš energijom i da uneseš svetlost kako bi mogao da prosvetliš druge učenike. To je tvoj posao, pošto si lider tvog Centra.

Kad razgovaraš sa nekim kada si umoran i isrpljen, osećaš da nemaš ništa da daš. Zato je tvoja iskrenost u tom trenutku nezadovoljavajuća i na spoljašnjem planu kreira ljutnju ili osujećenje. Jedan deo tebe ispuni se gađenjem ili si obeshrabren.

Ti si lider tvog Centra. Svaki lider je moj predstavnik. Od lidera članovi uvek očekuju inspiraciju, samilost i sve ostale božanske osobine. Ako lider ne poseduje ove osobine, onda je njegova sopstvena iskrenost osujećena. Zbog toga postaneš razdražljiv.

Pitanje: Da li je kad se ljutim na druge učenike isto kao da se ljutim na tebe?

Šri Činmoj: Ako moraš da se naljutiš, onda se naljuti na mene, zato što ja imam sposobnost da ubacim tvoju ljutnju u Univerzalnu Svest. Ali ako se naljutiš na drugog učenika, onda je kao da slep čovek napada nekog siromaha. Ovo će biti veoma tužna priča. Slepac i siromah neće moći da dobiju prosvetljenje od života. Tako je bolje da uvek ubaciš ljutnju u mene. Kad neguješ ljutnju prema nekome, to postaje ozbiljan problem. Jednom je učenika jednog duhovnog Učitelja obuzeo životinjski bes. Napisao je svom Učitelju, „Ako kažeš da nameravaš da obezbediš oslobođenje tom čoveku, onda mi ne treba tvoje oslobođenje.“ Zatim je taj učenik napustio Učitelja. Ovde možete da vidite šta ljutnja može da učini.

Pitanje: Guru, ako se duhovna osoba ljuti, da li ta ljutnja ima veću moć od ljutnje obične osobe?

Šri Činmoj: Ti si duhovna osoba; moliš se i meditiraš nekoliko godina. Stoga, ako se naljutiš na svoju majku, prirodno je da tvoja ljutnja neće biti toliko snažna. Ali tvoja majka ne meditira. Ako se ona naljuti na tebe, njena ljtnja biće veća od tvoje. Sa druge strane, ako se duhovna osoba moli se za dinamičku moć i ako njen niži vital nije potpuno pročišćen, onda će njen bes posedovati ogromnu destruktivnu snagu. Dakle sve to zavisi od određene situacije.

Poniznost i nedostojnost

Postoji velika razlika izmedju poniznosti i nedostojnosti. Hajde da se prvo bavimo nedostojnošću. Kad treba nešto da uradimo, neke nesposobnosti s kojima smo rođeni mogu učiniti da se osećamo bezvredno. A opet, ta bezvrednost može doći kao posledica nečeg nebožanskog što smo uradili. Ali koji god da je razlog, onaj ko se oseća nedostojnim nečega, automatski će ostati udaljen od sveta blaženstva.

Ovo je negativan način pristupanja istini. Ali ako uzmemo pozitivan pristup, onda uvek osećamo da smo došli od Boga. Moramo da budemo svesni Boga u sebi, ne kroz osećaj bezvrednosti, već kroz poniznost. Ako sam nedostojan mog Izvora, onda zašto me je Izvor stvorio? Roditelji donose dete na svet. Ko je odgovoran za život deteta? Roditelji! Ako dete oseća da je nedostojno svojih roditelja, to je greška s njegove strane. Shodno njihovoj unutrašnjoj sposobnosti, prosvetljenju i meditaciji, roditelji su doneli decu na svet, stoga deca ne smeju da se osećaju nedostojnim. Jedino deca bi trebalo da budu ponizna zato što je u poniznosti svetlost duše.

Bog nas je stvorio. Mi smo Božija deca. Neki od nas su svesna deca; neki su nesvesna. Ako smo ušli u duhovni život, to znači da smo svesni Božijeg Prisustva. To ne mora biti dvadest četiri sata dnevno, ali barem na jedan kratak trenutak svesni smo Božijeg Prisustva. Možda ne vidimo Boga licem u lice, ali Njegovo unutrašnje Prisustvo primorava nas da meditiramo na Njega. Ako je naš Izvor Bog i On nas je stvorio, onda ne smemo da se osećamo nedostojnim Njega. Samo treba da budemo ponizni, jer kroz poniznost Božija Svetlost može da se vidi, oseti i ispolji.

Što neko ima više da ponudi svetu, on više oseća da mora da se spusti do nivoa sveta. Ako ostane iznad, onda mu se ne može približiti. On je kao drvo koje je puno plodova; stoga, se njegove grane povijaju do zemlje. Bog ima sve da nam ponudi: Mir, Svetlost, Blaženstvo i sve božanske osobine. On je sav Ljubav. Kad on želi da nam ponudi Svoju Ljubav, On mora da se spusti do našeg nivoa. Majka je veoma visoka a dete je veoma nisko, zato kad majka želi da nešto da detetu, ona mora da se sagne. Ako stoji uspravno, ne može ništa da mu da. Mora da se sagne do visine deteta.

Ovde takođe, kad se saginjemo, ne radi se o tome da nudimo nekome svoj poklon ili svoju predanost. Radi se samo o tome da mi moramo da se spustimo do nivoa drugih pojedinaca da bismo postali jedno sa njima. Kad smo ponizni, postajemo potpuno jedno sa nivoom ljudi oko nas. Ne kroz poniženje, nego kroz prosvetljenje, meditaciju, brižnost i božanski ispunjavajuću samilost mi se spuštamo do njihovog nivoa. Bog to čini i duhovni ljudi takođe to rade zato što je to jedini način da se bude nerazdvojivo jedno sa ostalima na njihovom sopstvenom nivou.

Poniznost je uvek dobra, jer u poniznosti mi svesno širimo našu svest i postajemo jedno sa Bogom i sa čovečanstvom. Ali, ako imamo osećaj nedostojnosti, onda se samo udaljavamo i udaljavamo od Svetlosti i od Izvora. Zašto treba da se osećamo nedostojnim? Ne postoji razlog. Jedino moramo da težimo sa poniznošću. Kroz težnju ćemo izneti na površinu našu sopstvenu božanstvenost. S poniznošću se spuštamo i s poniznošću možemo da se penjemo. Bog nas je iznutra načinio jednim sa Njim i sa Njegovom tvorevinom. Na spoljašnjem planu takođe On želi da sve spoznamo kao jedno, a za to nam je neophodna svetlost duše. Svetlost duše može da se izražava jedino kroz poniznost, jer poniznost ima unutrašnju sposobnost da se poistoveti sa bilo čime ili s bilo kim kao svojim sopstvenim.

Nedostojnost je veoma negativna stvar u našem životu. Ona potiče od frustracije, poraza i samo-nametnute ili samo-izazvane sumnje. „Ja ne mogu to da uradim, ne mogu da budem tako sjajan. Kako ja to mogu da uradim?“ ova osećanja dolaze od sumnje, straha, očaja i osujećenja. Sve su to negativne sile, nebožanske sile. Moramo da osećamo da jesmo vredni. Zašto? Zato što želimo da budemo nerazdvojivo jedno sa našim najdražim Ocem i Majkom, Gospodom Svevišnjim. Dete nikada ne sme da se oseća bezvrednim. Dete treba da bude srećno i puno ljubavi, i treba da ima implicitnu veru u roditelje. Sama činjenica da ima implicitnu veru u roditelje daće mu pouzdanje i unutrašnju sigurnost i dopustiće mu da potpuno prihvati svetlost na pravi način.

Osećajući se nedostojnim nećemo moći da primimo Božiju Samilost. To je apsurdno. Čak ni jedna kap Božije Samilosti više se neće spustiti kao kiša na zemlju ako osećamo da smo nedostojni. Daleko od toga. Ali ukoliko smo ponizni, ukoliko težimo i osećamo da je mala sposobnost koju imamo došla od Boga, onda možemo da ispunimo sebe i Bog će biti zadovoljan. Stoga se nikada ne osećajte nedostojnim. Jedino osećajte neophodnost stvarne poniznosti u svom životu tako da Bog može da deluje u vama i kroz vas na vašem sopstvenom nivou.

Pitanje: Guru, ponekad se osećam kao kamen, kao da uopšte nemam težnju.

Šri Činmoj: Šri Činmoj: Nećemo da gajimo lažnu skromnost. Lažna skromnost je nebožanska. Kad uopšte ne bi imao težnju, da li bi bio na mom brodu? Samo zato što imaš stvarnu, iskrenu, pravu težnju, ploviš na mom brodu. Istina, mogao si da budeš na brodu nekog drugog duhovnog Učitelja. Ali mnogi ljudi na svetu uopšte nisu na brodu.

Dešava se ponekad da dok si u avionu osećaš da se avion uopšte ne pomera. Osećaš da možeš da prestigneš avion čak pešačenjem, ali on ide pet stotina ili šest stotina milja na sat. Kad si na Brodu Svevišnjeg, tvoja sposobnost se uvećava, tvoja brzina se povećava. Zasigurno napreduješ, ali možda nisi toga svestan. Kad stvarno ne bi napredovao ili kad ne bi imao težnju, neki deo tebe bi te primorao da napustiš Brod.

Ako si svestan da si na Brodu, onda možeš da kažeš sebi, „Ja sam na Brodu. Čak i ako pevam ili igram ili spavam, on će me dovesti do mog odredišta.“ Ali ako si u poziciji da dodaš inspiraciji, težnji i prosvetljujućem vođstvu Navigatora, onda će prirodno Navigator biti zadovoljniji tobom. Umesto da spavaš, možeš da posmatraš okolinu i da vidiš loše i ružno vreme izvan Broda. Ako vidiš druge koji spavaju, onda možeš da ih inspirišeš. Jednog dana svi vi ćete morati da povedete netežeće čovečanstvo do Zlatne Obale. Stoga, ako ste svesni šta radite upravo sada, onda ćete bolje moći da ostvarite svoju misiju u budućnosti.

Upravo zato što niste svesni, vi osećate da nemate težnju, da niste na Brodu. Ali to nije istina. Ponekad učenici imaju lažnu skromnost i kažu svojim prijateljima ili sami sebi iznutra da nemaju težnju. Onda ih jedan deo njihovog bića teši i ta uteha je kao hrana. Ali ovo je veoma loše. Koristiti lažnu skromnost je smešno. Uteha koju dobijaš bilo od svog sopstvenog unutrašnjeg postojanja ili od prijatelja je površna i nepotrebna. Moraš da budeš krajnje iskren u svom pristupu stvarnosti. Ako danas osećaš da nemaš aspiraciju, onda plači intenzivnije. Sutra ćeš sigurno osećati kako se opet plamen tvoje težnje uspinje. Onog dana kad osećaš nedostatak težnje, moraš da je uvećaš svojim unutrašnjim plačem. Oseti da ti nedostaje tvoja sopstvena stvarnost, tvoja sopstvena sposobnost, ali ne da si je potpuno izgubio. Lako možeš da je potražiš i naći ćeš je.

U tvom slučaju, definitivno mogu da kažem da ti stvarno imaš težnju. Samo pokušaj da postaneš svestan plamena težnje koji je u tebi. Nijedan moj učenik ne bi mogao da ostane na našem brodu ako ne bi imao težnju. To je jednostavno nemoguće. Postoje dva magneta: jedan nas vuče ka noći neznanja, a drugi nas vuče ka svetlosti mudrosti. Ne možamo da ostanemo između. Moramo ili da se predamo magnetu koji nas vuče prema neznanju, ili magnetu koji nas vuče ka svetlosti.

Pitanje: Šta je ponos?

Šri Činmoj: Postoje dve vrste ponosa: jedan je ljudski ponos, a drugi je božanski ponos. Ljudski ponos uživa u osećanju podeljenosti. Ne može da bude sa ostatkom sveta. Ispod časti mu je da postane jedno sa svetom, ili da bude u istom položaju sa ostatkom sveta. Uvek dobija zadovoljstvo stojeći barem jedan pedalj više, da može da vlada drugima. Ali božanski ponos oseća, „Ja sam od Boga, ja sam za Boga. Kako onda mogu da se družim sa neznanjem, kako mogu da se valjam u zadovoljstvima neznanja? Moram da postanem jedno sa mojim Izvorom, moram da postanem savršen kao moj Izvor. Onako kako je moj Gospod Svevišnji savršen i duhovan, i ja takođe moram da postanem savršen.“ Moramo da pružimo otpor udarcima neznanja kada su pretnja za naš napredak. Moramo da kažemo neznanju da ne možemo da se družimo sa njim, zato što je naš Izvor Svetlost i Blaženstvo. Kad imamo ovu vrstu jedinstva s našim Izvorom, onda možemo da uživamo u božanskom ponosu na božanski način.

Pitanje: Stvarno želim da negujem više poniznosti u mom životu. Ali ma koliko mnogo da se trudim, stalno zaboravljam da budem ponizan. Moj ponos i moja kritička priroda uvek izlaze na površinu.

Šri Činmoj: Zamisli drvo tu spred sobom. Kada je ponizno, od istinske je koristi za čovečanstvo. Kada drvo ima cvetove i plodove, povija se i nudi svoje blago. Kada drvo nema plodove, ko ga ceni? Milioni ljudi cene drvo samo kada nudi svoje bogatstvo, a to je voće. Tako, kad imaš nešto, ti se saginješ. Kad nemaš, tad ostaješ uspravan, prav, ponosan i nadmen. Ako želiš da služiš čovečanstvu, pomisli na drvo tu pred sobom. Drvo će te stalno činiti poniznim.

Pitanje: Guru, koji je najbolji način da se pobedi fizičko samosažaljenje?

Šri Činmoj: Samo se bacite u more dinamizma. Tada ćete steći nešto radosti. Ali ako rezultat nije dobar, neka vam ne bude žao. Nemojte osećati da niste sposobni. Ni na koji način ne pokazujte sažaljenje prema sebi. Budite nemilosrdni prema sebi. Ako on može nešto da uradi, ako ona može da uradi , možete i vi takođe. Radeći to, drugi se približavaju Bogu; a vi ostajete veoma udaljeni jer to ne radite Boga.

Rano ujutru, mislite o sebi kao o duši. Nemojte misliti o sebi kao o telu. Ako mislite o sebi kao o telu, osećaćete se umorno, iscpljeno. Kada kucne šest sati, reći ćete, „Ne, ne, ne. Hajde da spavam do sedam sati.“ Onda u sedam sati mislićete na osam sati. Vašem telu je potreban odmor, zaslužuje odmor; svakakve stvari ćete reći. Ali tada ne sažaljevajte sebe. Ne, došlo je vreme da meditirate. Šest sati je. Morate da ustanete. Ako ne pokazujete sažaljenje prema svom fizičkom, koje sve vreme voli da uživa u lenjosti i neznanju, onda ste spaseni. Vaš dinamizam, dinamizam vaše duše, tražiće da učinite ono što je potrebno.

Inače, ako se poistovetite sa telom, telo će vam reći, „Juče ste radili vrlo naporno, stoga možete da se odmorite jedan dan. Sutra ćete moći da meditirate.“ Ako ovako razmišljate, samo gubite vaš unutrašnji potencijal i zavaravate sebe. Ali ako ste dinamični, onda u svakom trenutku pobeđujete sile tuge, depresije, lenjosti i negativnog razmišljanja.

Ego i samozadovoljstvo

Pitanje: Guru, kako mogu da utišam svoj ego?

Šri Činmoj: Ego o kojem ti govoriš je tvoj mali ego. Ego koji te vezuje, ego koji želi da ti vezuješ druge, zove se mali ego: “Ja”, “moje”, moje porodica, moji rođaci, moj bliski svet. Ali umesto što misliš na taj ego, misli o velikom egu, božanskom egu. „Ja sam Božiji sin. Ja sam Božija ćerka. Bog je univerzalan. Ako je moj Otac univerzalan, ja sam takođe univerzalan. Ispod časti mi je da ograničim sebe na bilo kog pojedinca ili na nekoliko osoba. Ponudiću sebe celom čovečanstvu. To jest, služiću Bogu u čovečanstvu. Mogu da učinim samo božansku stvar. Bilo šta što je nebožansko, ne mogu da uradim zato što je za mene Bog sav božanski.“

Kad si svesno u jedinstvu sa nečim ogromnim, beskrajnim, onda sićušan ego automatski nestaje. Stoga, svakog dana misli na tvoje jedinstvo sa Bogom. Otac može da bude milioner, a dete zna da će mu, kad odraste, otac sigurno dati milion dolara. Ali u ovom trenutku, dete to ne može da ima jer nije dovoljno zrelo. Upropastiće sve. Pošto si dete Boga, sve što Bog ima i što Bog jeste, pripada tebi. Ali trenutno nisi zreo, pa to ne možeš da koristiš.

Stupio si u duhovni život i plačeš za beskrajnim Mirom, Svetlošću i Blaženstvom. Ovo nisu neodređeni pojmovi. Na kraju će ti biti dostupni. Onda će ovaj mali ego, koji želi da bude zadovoljan sa penijem ili pet centi, automatski nestati. Kad beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo osvanu u tebi, tada nećeš pokušavati da bilo šta poseduješ. Tvoj sićušni ego nestaće u tvom jedinstvu sa Svevišnjim.

Pitanje: Guru, kad god uradim nešto dobro, moj ego uvek nastoji da to prisvoji, a kad god nešto ne ide dobro veoma mi je teško, gotovo nemoguće, da to ponudim tebi.

Šri Činmoj: Kad radiš dobro, osećaš da si ti izvršilac; nastojiš da zasluge pripišeš sebi. Ali morate da osetite da ako ste vi činilac, kako onda postoje prilike kada uradite nešto dobro što ranije niste mogli? Ako ste vi izvršilac, onda je akcija na vašoj komandi. Ako ovaj put možeš da uradiš nešto savršeno, onda bi sledeći put opet trebalo da budeš u stanju da to uradiš savršeno zato što ti imaš tu sposobnost. Ali pošto to nije uvek savršeno, moraš da znaš da neka druga sila deluje u tebi i kroz tebe. Ta sila je Sila Svevišnjeg. Dakle ko treba da uzme zasluge kada uradiš nešto savršeno? Svevišnji Lično.

Zatim, kad osećaš da si uradio nešto pogrešno i neprijatno ti je da ponudiš rezultat Svevišnjem u meni, opet moraš da znaš da je to lažno, pobožno osećanje prema tvojim sopstvenim životnim aktivnostima. To je nekakvo pretvaranje. Moraš da osetiš tada da si dete Svevišnjeg. Detetu nije neprijatno da kod majke dođe s blatom i peskom po čitavom telu. Oseća da dolazi na pravo mesto. Stoga kada uradiš nešto pogrešno, oseti da si dete čije je celo telo uprljano peskom, prljavštinom; ali dolaziš k majci, na pravo mesto.

I dobra iskustva i loša iskustva moraš da predaš Svevišnjem u meni. Tada jedino možeš da prevaziđeš dobro i loše. Ne radi se o tome da ćeš sve da radiš loše i onda da kažeš, „Oh, dobro i loše moramo da stavimo na isti nivo.“ Uvek će biti osećaj podeljenosti: ovo je dobro, ovo je loše. Ali dođe vreme kad moraš da prevaziđeš i dobro i loše.

Loša misao je kao trn. Trn uđe u tvoje stopalo, a ti uzimeš drugi da ti pomogne da odstraniš prvi trn. Onda baciš oba trna zato što ti ne trebaju. Tako izvadiš lošu misao iz svog uma uz pomoć dobre misli. Ali upravo zato što su misli, one te vezuju. Misli samo mogu da te vezuju, bez obzira koliko su dobre. Stoga moraš da odeš daleko izvan sfere misli. Moraš da uđeš u svet snage volje, gde zaista stvaraš i postaješ jedno sa Božanskom Voljom.

Stoga dobre misli, loše misli, sve, sve, mora da se ponudi Svevišnjem, zato što znaš da nisi izvršilac. Ako misliš da si ti izvršilac, onda ćeš prirodno prisvojiti svoje dobre misli. A ako imaš loše misli, onda ćeš biti postiđen zato što si se poistovetio u tolikoj meri sa njima. Osećaćeš da izložiti svoje loše misli znači izložiti sebe, čitavu svoju stvarnost –postojanje, stoga je najbolje da se sakriješ zajedno sa lošim mislima. Ali sve ovo je pogrešno. Najbolje je da ponudiš bilo šta što radiš, dobro ili loše, Svevišnjem i da osećaš da je On taj koji deluje u tebi i kroz tebe shodno tvom dostignuću i shodno tvom sadašnjem stepenu svesti.

Pitanje: Kako možemo da prepoznamo samozadovoljstvo i da ga se oslobodimo?

Šri Činmoj: Samozadovoljstvo imate jedino kad ne želite da prevaziđete sebe. Morate da trčite maraton – dvadeset šest milja. Kad završite trku, osećate da ste učinili dovoljno. Trčati maraton nije šala. Od devetsto učenika, samo tri ili četiri mogu da istrče maraton. Stoga, kad jednom postanete jedan od malog broja maratonaca, osećate da je to dovoljno. Tu želite da se zaustavite. Ali, ako stvarno želite da prevaziđete sebe, onda morate da osećate da ne postoji granica za vaš napor i za Božiju Milost. Samozadovoljstvo označava kraj putovanja, dok samoprevazilaženje označava nastavak putovanja. Kad jednom osetite da ste postigli krajnji cilj, sva je prilika da ćete postati samozadovoljni. Ali treba da pokušate da osetite da krajnji cilj nije utvrđena visina. Ne, on stalno prevazilazi sebe. Dakle nikada ne može da postoji samozadovoljstvo. Ako možete da osetite da cilj nije statičan, da neprekidno prevazilazi svoju sopstvenu visinu, i ako možete da uđete u visinu te večno-prevazilazeće stvarnosti, onda ne može da postoji osećanje samozadovoljstva.

Pitanje: Kako možemo da pobedimo samoobmanu?

Šri Činmoj: Možete da pobedite samoobmanu stalno voleći božansko u vama. Šta je božansko u vama? Božansko u vama je vaše stalno samodavanje Izvoru, Svevišnjem.

Napad neprijateljskih sila

Pitanje: Ponekad osećam da me okupiraju negativne sile. One nisu deo mene, ali izgleda da su locirane na levoj strani mog tela.

Šri Činmoj: Šri Činmoj: Već se nalaze unutar tvoga tela. S leve strane tela je naša zemaljska svest, a sa desne strane je naša Nebeska svest. Stoga, leva strana ima više tame od desne strane. Kad osećaš pritisak negativnih sila, tu leži zemaljska svest.

Pitanje: Možeš li da uništiš neprijateljske sile ako ih je neko prihvatio?

Šri Činmoj: Uništio sam ih mnogo – bezbroj. Ali transformacija je nešto drugo. Ponekad neke sile ne žele transformaciju. Čak i sada imam nekoliko bliskih učenika koji su prihvatili sile koje sam morao da uništim. Da nisam uništio te sile, njihova transformacija ne bi se dogodila dvadeset godina ili četrdeset godina, ili ko zna u kojoj inkarnaciji. Imam drage učenike. Uništio sam sile u njima, ne zato što su ti ljudi bliski, nego zbog toga što su stvarno želeli da im pomognem. Ako ljudi ne žele moju pomoć, to je kao da majka pokušava da prisili dete da jede. Koliko puta majka može da prisili dete?

Pitanje: Zašto me ponekad napadne osećanje agresije?

Šri Činmoj: : U tvom slučaju agresija nije u tebi. Ove sile te napadaju od spolja. Moraš jedino da spustiš više mira u svoj sistem. Agresija obično dolazi kada pojedinac oseća da zna istinu i da drugi ne prihvataju istinu. On želi da ispravi svet i da vaja svet na svoj sopstveni način, ali svet možda ne prihvata njegovu svetlost, ili svet možda oseća da on nema svetlosti.

Ti znaš istinu na jedan način, i ako drugi ne prihvataju tvoju svetlost na način na koji ti želiš da je daješ, onda odmah agresivna osobina u tebi izlazi na površinu. Ali moraš da osećaš da ukoliko želiš nešto od života, tvoj način da to ostvariš nije možda uvek ispravan način. I čak ako je tvoj način ispravan, da tako kažem, zašto bi trebalo svako da prihvati tvoj način? Niko na Zemlji nije nezamenljiv osim Boga. To je najbolja mudrost, najviša mudrost. Ako napustiš telo, ako ja napustim telo, ako on, ona ili bilo ko napusti telo, Božija tvorevina će ipak nastaviti dalje. Ovo znači da ja nisam nezamenljiv, ti nisi nezamenljiv, niko nije nezamenljiv. Ako gledaš svet na taj način, onda ćeš imati mir uma.

Ponekad očekujemo nešto od sveta i zbog toga što imamo svetlost, osećamo da je naše očekivanje u redu. „Učinio sam tako mnogo za svet, pokazujem svetlost. Ne dajem svetu tamu, dajem mu svetlost. Kako to da je svet ne uzima?“ Ali moramo da znamo da drugi možda nisu spremni za svetlost. U ovom slučaju, moramo da budemo ponizni. „Ako on ne prihvata ovu svetlost koju ja imam, on neće umreti. U isto vreme, dajući mu ovu svetlost, ne radim ništa izuzetno veliko ili dobro. Ako Majka Zemlja ne prima ovu svetlost od mene, Majka Zemlja neće potpuno propasti ili osiromašiti."

Reći ćeš, „Želeo sam da dajem i to je bila Božija želja, ali ova osoba ne prihvata moju svetlost. Zato sada moram da navedem sebe da osećam da nisam nezamenljiv. Kad kucne Čas, Sam Bog će ili dati Svetlost direktno ovoj osobi, ili će možda ta osoba primiti pomoć od mene neki drugi put.“

Jedino kroz posvećenu, bezuslovnu predanost možemo da udovoljimo Svevišnjem, Najvišem Apsolutnom. Kada ponudimo Njemu našu stalnu bezuslovnu predanost, tad jedino mi postajemo nezamenljivi u Njegovom Oku.

Stoga, ako potpuno umanjimo svoju sujetu, imaćemo mir uma. A kad imamo mir uma, ne može da postoji agresija. Agresivne sile neće moći da uđu u nas od spolja, i agresivne sile koje već imamo u sebi biće prosvetljene kroz samilost, brižnost i osećanje jedinstva.

Pitanje: Kako možemo da sprečimo nečiste i nebožanske misli da ne uđu u nas?

Šri Činmoj: Ako misliš na čistotu, nečistota ne može da dođe. Ako samo gledaš u svetlost, svetlost, svetlost, onda gde je mrak? Ali, ako sve vreme boraviš u mraku i kažeš, „Potrebna mi je svetlost, potrebna mi je svetlost; gde je nestala svetlost?“ onda si izgubljen. Ako uđeš u sobu koja je mračna, možeš da kažeš, „potrebna mi je svetlost, potrebna mi je svetlost,“ ali to ne donosi svetlost; soba je i dalje mračna. Ali, ako boraviš u sobi koja je svetlost, onda neće biti govora o mraku. Ako misliš na čistotu, nečistota odlazi; ali ako ostaneš sa nečistotom i plačeš, „Čistota, čistota,“ onda uživaš u jednoj stvari, a tražiš nešto drugo. Zato samo prebivaj u čistoti; samo ostani u sobi koja je sva osvetljena. Tada ne moraš da brineš. Uvek radi pozitivnu stvar. Prebivajući u negativnom i plačući za pozitivnim, nećeš uspeti. Samo ostani u pozitivnom. Kada nečistota kuca na vrata tvog srca, nemoj da joj dozvoliš da uđe. Problem je što ti ne biraš. Samo drži vrata tvoga srca otvorenim, i bez obzira ko želi da uđe, pusti ga. Ali kad nečistota dođe, ako kažeš, „Ne! Držao sam otvorena vrata, istina, ali to je samo za moje prijatelje: čistotu, veru i ljubav,“ onda će te nečistota napustiti.

Pitanje: Ako pokušavam da ostanem u srcu i neka nebožanska sila uđe u mene, da li ljubav koju osećam u srcu nadvlada tu nebožansku silu?

Šri Činmoj: Ako uzmeš jednu kap iz posude ljubavi, onda će sumnja sigurno doći, nesigurnost će sigurno doći, ljubomora će sigurno doći. Neka čaša bude puna vode do vrha. Tad, kažem ti, ne može da postoji problem. Ali uzmi samo jednu kap ljubavi, i onda će taj deo okeana biti ispunjen nečim nebožanskim. Kad uzmeš jednu kap sumnja, ljubomora, nesigurnost ili nešto će odmah ući. Istog trenutka svi žele da dođu i da se tu smeste . Ali, ukoliko si već ispunjen svetlošću, kako mogu da uđu?

Pitanje: Zašto nas nečiste sile ne napuste?

Šri Činmoj: : One ne odlaze zato što ih vital neguje. To je ovako. Imaš pet dolara. Jedan deo tvoga bića je spreman da ih pokloni meni zbog toga što znaš da ću ti dati osmeh, ili ću reći drugima. Ali drugi deo će odmah reći, „Ne, ako ih dam njemu, onda je otišlo; neću moći da ih upotrebim.“ Ako imaš bilo koju vrstu materijalnog bogatstva i ako ga čuvaš ili ceniš, onda će ti biti teško da ga ponudiš. Fizičko, vital i um će nastojati da ga zadrže za njihovu sopstvenu upotrebu, dok će duša i srce želeti da ga upotrebe u božansku svrhu. U tom slučaju, tvoje takozvano bogatstvo je tvoja nečistota. Možeš da misliš da si spreman i voljan da se rastaneš od svoje nečistote, ali ja želim da kažem da nisi. Tvoje srce je spremno da daje, tvoja duša je spremna da daje, ali ne fizičko, ne vital, ne um. Tvoje blaženstvo, tvoja težnja, žele da daju, ali tvoja želja želi da poseduje. Apsolutno ništa ne može da se učini u ovom slučaju. Možeš da kažeš da želiš da daš sve svoje nebožanske stvari Bogu, ali ti ne daješ zato što deo tebe želi da ih zadrži. Zbog toga nečiste sile ne odlaze.

Pitanje: Da li učenici pate kada prime nebožanske sile od drugih učenika?

Šri Činmoj: Da, ako primiš nebožanske sile od nekoga, patićeš. Ako vrata držiš otvorena i neko uđe i napravi ti štetu u sobi, ti ćeš patiti. Sa druge strane, ti takođe možeš da napraviš štetu drugima.

Učenici se bore uveliko. Ponekad kada meditiram, vidim kako se učenici bore u vitalnom svetu. Mnogo puta sam video momke koji se bore protiv momaka, devojke koje se bore protiv devojaka i momaka i devojke kako se žestoko bore. Ponekad, na moje veliko zaprepašćenje, devojke pobede mladiće. Ovo nisu izmišljotine; apsolutno je tačno.

Počneš s ljutnjom, i čuvaš je nekoliko sati. Potom će se desiti da ćeš tokom spavanja, nesvesno nekoga napasti. Ja sam tada kao veoma star deda. Ne znam čiju stranu da zauzmem. Kažem vam ljudi, „udarite mene, onda će vaša ljutnja prestati.“ Ja sam prava osoba da uzmem vaše nebožanske sile. Ja sam univerzalna kanta gde treba da bacite vašu ljutnju. Ali neki od vas ne slušaju. Prekjuče sam video takvu borbu. Ponekad započinje s ljubomorom, ponekad započinje sa nesigurnošću, nekad sa vezanošću, vitalnom vezanošću. Onda postaje osujećenje. Dakle, ovo su glavni razlozi zašto se, u unutrašnjem svetu, strašne svađe događaju među učenicima.

Pitanje: Na koji način moramo da se borimo protiv životinjskih osobina koje imamo u sebi?

Šri Činmoj: Pomenuo si da smo još uvek polu-životinje. Ljudi koji se ne mole ili ne meditiraju su pola životinje. Mi osećamo da nismo u životinjskom carstvu, da mi ne uništavamo ništa. Ali sve vreme mi uništavamo . U životinjskom carstvu, možda će se dve, ili deset, dvanaest životinja boriti . Ali kad se ljudi bore, onda su u pitanju hiljade ljudi. Kada je svetski rat, bezbroj ljudskih bića bude ubijeno. Tako, ljudska bića i dalje imaju životinjske osobine u obilnoj meri. Šta treba da radimo? Kada se molimo i meditiramo, ove životinjske osobine se prosvetljuju. Kada se prosvetle, potpuno se preobraze. To je kao fizička snaga. Ovom rukom mogu da udarim nekoga. A opet, tom rukom mogu da radim; mogu da radim nešto konstruktivno. Ranije bih, sa životinjskom snagom, udario nekoga. Sad koristim snagu da učinim nešto dobro za Zemlju.

Pitanje: Guru, tražio si od nas da osetimo jedinstvo sa drugima, ali kako možemo da osećamo jedinstvo sa drugima, a da u isto vreme na nas ne utiču njihove negativne osobine?

Šri Činmoj: Ako neko pati od ljubomore, neću tražiti da se poistovećujete s njegovom ljubomorom. Ako neko pati od sumnje, straha, anksioznosti, brige ili bilo koje druge vrste nedostatka ili emocionalnog problema, neću od vas tražiti da se poistovećujete sa nebožanskim, nezdravim osobinama te osobe. Poistovećujući se sa bolešću neke osobe, sam ćeš svesno ili nesvesno postati bolestan. Ali, reći ću vam da se poistovetite sa stvarnom svarnošću te osobe. Stvarna stvarnost te osobe je unutrašnji plač duše.

Morate nastojati da odvojite osobu od njene bolesti, upravo kao što morate da odvojite lopova od krađe koju je izvršio. Onaj ko izvrši krađu je lopov, ali on je takođe osoba sa dušom. Ovog momenta krade; zato vam se ne dopada. Ali, ako ista osoba prestane da krade i počne da se moli i meditira, onda ćete ceniti njene duhovne kvalitete. Dakle umesto što se poistovećujete sa bolešću te osobe, pokušajte da iznesesete na površinu vašu sopstvenu božanstvenost i njenu božanstvenost. Neka vaša božanstvenost uđe u brige, strepnje, nesigurnosti i ostale nebožanske osobine te osobe i prosvetli ih. Sve što je negativno pretvoriće se u pozitivnu moć. Strah će biti preobražen u snagu, sumnja će biti transformisana u veru, a brige i uznemirenost transformisaće se u smirenost.

Čovek ima i neznanje i mudrost. Mi ćemo ga voleti zato što on predstavlja Boga, ali nećemo voleti njegovo neznanje. Njegove božanske osobine nastojaćemo da delimo, otelovljujemo i ispoljavamo. Njegove nebožanske osobine moramo da preobrazimo. Ako postajemo jedno sa njegovim nebožanskim osobinama, onda će nas one uništiti. Stoga, hajde da se uvek poistovetimo sa stvarnošću duše ostalih ljudi. Bog se poistovećuje sa nedostacima svakoga. Ali ako se mi poistovetimo sa nečijim nedostacima, onda ćemo morati da platimo. Započnimo sa stvarnim u nama, težećom dušom, Unutrašnjim Pilotom. Poistovećenje sa bilo čime što je destruktivno, s bilo čim što nas udaljava od Istine, bilo čim što nas prisiljava da izbegnemo stazu Istine, ne sme da se podstiče.

Pitanje: Zašto volimo neznanje čak i ako nas povređuje?

Šri Činmoj: Volimo neznanje zato što trenutno ne znamo ništa drugo sem neznanja. Ako želimo da znamo nešto osim neznanja, onda ćemo to otkriti. Postoje dva učitelja. Učitelja - neznanje poznajemo, i bez obzira da li nam se taj učitelj dopada, ili nam ne, mi ostajemo sa njim. Pošto smo odlučili da ostanemo sa njim, osećamo da treba da ga volimo. Ali moramo da znamo da postoji neki drugi učitelj čije ime je znanje-mudrost. Kada dobijemo našeg novog učitelja, volećemo njega. Eonima i eonima voleli smo neznanje, ali osvanuće dan kada ćemo voleti samo znanje-mudrost.

Pitanje: Sa duhovne tačke gledišta, koja je razlika između gluposti i neznanja?

Šri Činmoj: Glupost je dete neznanja. Sve naše nesavršenosti i ograničenja dolaze iz neznanja. Neznanje je majka i otac gluposti, nesavršenosti, ograničenja i robovanja. Šta je na na kraju krajeva glupost? To je naš strah od nepoznatog, od Prostranstva. Ako znamo da je naša unutrašnja stvarnost ogromna i beskonačna, onda nikad ne možemo biti zadovoljni sa nečim ograničenim, nestalnim i prolaznim. Ali, u našem svakodnevnom životu mi zaboravljamo da u sebi imamo večni Život i božansku Stvarnost. Gajimo sve glupe misli i neistinite ideje. Jedna od najglupljih misli ili ideja je ova: „Mi ne možemo da spoznamo Prostranstvo, Beskonačno; iznad naše sposobnosti je da ostvarimo Boga.“

Ta zamisao se zasniva na gluposti. Kada stupimo u duhovni život, moramo da osećamo u svakom trenutku da je Bog taj koji nas inspiriše da ga ostvarimo. U našem svesnom ostvarenju imaćemo stalno jedinstvo sa Bogom. Ovo je poruka koju Bog želi da nam ponudi u našem životu težnje. Ali mi, u našoj gluposti, osećamo da je Bog beskonačan, večan i besmrtan, dok smo mi puki insekti – beznačajna stvorenja. Ako osećamo da je naš Otac milionima i milijardama milja udaljen od nas, onda ga nikad nećemo ostvariti. Moramo da osećamo da su Njegova Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost takođe u nama. Moramo da trčimo ka Njemu, jer On je naš Cilj. Ako imamo ovu vrstu unutrašnjeg osećanja i ubeđenja, tada jedino možemo da stavimo tačku na našu glupost.

Stoga, glupost izvire iz neznanja. Iz mora neznanja dobijamo glupost; tu strah, sumnja, uznemirenost, briga, iskušenje, osujećenje i uništenje rastu. U moru mudrosti vidimo da čistota, iskrenost, jednostavnost, ispunjenje i poruka stalnog prosvetljenja i savršenstva rastu.

Pitanje: Šta je želja?

Šri Činmoj: Šta je želja? Želja je nešto što želi da vas veže i želi da vi vezujete druge. Kada vidite da vezujete nekoga, na vaše zaprepašćenje videćete da ste već vezani. Želja je nešto što imate da bi vezali druge i, u isto vreme, da bi bili vezani od strane drugih. Kad osećate da je neko drugi vezan za tvas, vi ste presrećni. Ali, kad vidite da ste vi vezani za druge, vi se osećate jadno. Onda dođe vreme, nakon nekoliko meseci ili nekoliko godina, kada zaželite da se oslobodite osobe za koju ste vezani. Ali ta osoba ne želi da ode. Tako želja dovodi do osujećenja, a osujećenje dovodi do uništenja.

Pitanje: Kad imamo želje, da li bi trebalo ponekad da im se prepustimo pa ćemo videti da nas one ne ispunjavaju i da ih na taj način prevaziđemo?

Šri Činmoj: Ne! Ako se prepustite moći neznanja, tad se neznanje samo uvećava. Ako jedna želja dođe i vi joj se predate, onda će druga želja doći i reći, „Predao si se mom bratu; sad takođe moraš da se predaš meni.“ Onda se pojavi treća, i tako se nastavlja. Ali, ako ne poslušate prvu želju, druga želja će doći i reći vam, „Nisi poslušao mog brata, kako mogu da očekujem da ćeš slušati mene?“ Predati se želji je potpuno pogrešno. Neki ljudi kažu, „Sad imam dvadeset godina. Uživaću u životu želja deset ili petnaest godina, a zatim ću se vratiti životu težnje.“ Ali, moć neznanja se svakog dana uvećava i ljudi koji napuste duhovni život obično se ne vrate. Stoga molim vas ne predajte se željama. Uvek se borite protiv želja, kao božanski vojnik.

Pitanje: Kako možemo da pobedimo lenjost i da budemo aktivniji, naročito ujutru?

Šri Činmoj: : Kako možete da budete aktivniji? Hajde da se sada bavimo najtežom stvari. Rano ujutru, pokušate da ustanete u 5:30 i osetite da je, ako trčite pet minuta ili radite neku drugu vežbu, to isto toliko važno kao vaša meditacija. Ako osećate da je meditacija beskrajno važnija od vašeg vežbanja, onda grešite. U fizičkoj vežbi naći ćete sposobnost i potrebu za meditacijom. Kad nešto radite, uvek osetite da je upravo ta stvar zaista važna u vašem životu. Istina, meditacija će vas odvesti do Bogoostvarenja, a fizičko vežbanje neće. Ali to fizičko vežbanje zasigurno će vam pomoći da vaše telo dobije energiju. Ako vam je telo ispunjeno energijom i želite da meditirate, imaćete veoma dobru, duboku i uzvišenu meditaciju. Morate da vrednujete pripremne vežbe. Morate prvo da radite ono najvažnije. Ako ne učite u vrtiću, onda ne možete da steknete diplomu magistra. Ovde takođe, u duhovnom životu, ako samo malo vežbate tako što protegnete noge i trčite, automatski ćete proširiti vašu sposobnost. Rano izjutra, pet ili deset minuta, radite vežbe i osetićete da će to doprineti vašoj meditaciji. Onda će lenjost iščeznuti ujutru.

Pitanje: Da li je frustracija nebožanska sila?

Šri Činmoj: Pomislite šta frustracija može da uradi i šta je frustracija već učinila. Razmišljajte o frustraciji kao o početku uništenja. Frustracija je otac i majka uništenja. Ne treba nam uništenje. Niko ne želi da bude uništen. Stoga ne idite putem frustracije; idite putem neprekidne težnje.

From:Sri Chinmoy,Ego i popustljivost prema sebi, Agni Press, 1977
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/esc