Jednog dana učenik koji je bio sa Učiteljem već tri godine dođe do Učiteljevog doma sa vrlo žalosnim izgledom. „Učitelju oprosti mi“, reče mladić, „osećam da sam pravio ozbiljnu grešku još otkako sam postao tvoj učenik“.
„O čemu se radi, sine moj?“, upita Učitelj ljubazno.
„Učitelju“, reče učenik, „kad je u pitanju duhovna potreba, to je obostrano, osećam da si ti potreban meni i da sam ja potreban tebi. Ali kad su u pitanju lične potrebe ili potrebe misije, nažalost, uopšte ne mislim na tebe. Mislim samo na sebe. Molim te, reci mi kako da se poistovetim s tobom i tvojom misijom na svakom nivou.“
„Molim te postavi mi kakva god pitanja da imaš, dete moje“, reče Učitelj. „Pokušaću da unesem svetlost u njih.“
„Ponekad se pitam, Učitelju“, reče mladić, „zašto si ušao u toliko mnogo spoljašnjih aktivnosti. Da li je to neophodno?“
„Svevišnji u meni me je inspirisao da pišem poeme i ja sam Ga poslušao. Ako me sutra bude inspirisao da budem vajar, i to ću uraditi. Ako ljudi koji slede moju stazu imaju veru u mene, oni će onda osetiti da su ove aktivnosti još jedan način na koji možemo ispirisati i sebe i druge. Ako nisu dobri učenici, reći će da u ime Svevišnjeg ja samo paradiram i pokazujem slike za koje oni osećaju da su beskorisne.“
„Oh, Učitelju“, reče učenik, „ja volim tvoje slike. Nadam se da ćeš jednog dana biti saglasan s tim da kupimo neke od njih.“
Učitelj nastavi: „Za ljude spolja moje slike nemaju nikakvu vrednost. Verovatno nikad ne bi hteli da kupe neku od njih. U tvom slučaju, ipak, ti želiš da ih kupiš. E sad, kad kupiš sliku, smatraš je nečim višim od obične slike. Ti je vidiš kao nešto što je tvoj Guru napravio, nešto njegovo. Ti ceniš moju svest i vidiš da je nešto od te svesti u slikama. Naravno, ceniš i moje knjige, ali od moje knjige se može napraviti hiljade kopija, dok slike imaju samo jedan original. Ostalo su reprodukcije.
Sad će se vaš Guru malo hvalisati. Trenutno sam kao umetnik nepoznat. Ali, misliteš li da ću ostati nepoznat zauvek? To nije moje obećanje, već obećanje Svevišnjeg, da će vaš Guru biti poznat širom sveta kao umetnik. Kažem vam, za deset godina, dvadeset godina, četrdeset godina ili mnogo godina nakon moje smrti, biću poznat. Kao duhovni Učitelj ću biti poznat, kao umetnik ću biti poznat, kao pisac ću biti poznat, kao pesnik ću biti poznat. Ali, za to će trebati sam Bog zna koliko godina.“
„Učitelju“, reče mladić, „u mojim očima si već veliki umetnik, veliki pisac. Veoma sam inspirisan da te služim u svim aspektima tvog ispoljavanja.“
Učitelj se nežno nasmešio mladiću. „Pokušaj da služiš misiju na koliko god je moguće načina. Učenik možda oseća da je dovoljno ako ima dobru meditaciju. Težnja je dovoljna, i ne treba posvećenost. To je ono što možda oseća. Međutim, to je pogrešan stav. Ili, neko možda pomaže na svoj vlastiti način i kupuje nam stvari za koje on misli da su nam potrebne. Onda misli da je dovoljno uradio i ne obavlja nikakvo nesebično služenje. Ali i to je pogrešan pristup.“
„Učitelju, razumem tvoju filozofiju, vrlo sam inspirisan za posvećeno služenje, ali nažalost, nemam veliki kapacitet kad su u pitanju darovi iz ljubavi.“
„Sine, ne brini. Samo daj na koji god način možeš. Kad mi učenik nešto da, znam da neki daju skladu sa svojom sposobnošću, a neki mi daju u skladu sa svojim raspoloženjem. U tvom slučaju, znam da mi daješ u skladu sa svojom sposobnošću, ali moraš znati da tvoja voljnost u jednom trenutku može otići ispred tvojih sposobnosti. Opet, nečija voljnost može biti daleko ispod njegovih sposobnosti.“
„Šta pod tim misliš, Učitelju?“ upita mladić.
„Ispričaću ti jedan slučaj“, odgovori Učitelj, „koji se dogodio baš nedavno u jednom od naših Centara. Jedan od naših božanskih učenika, kojeg svi uvek nazivaju ludim, imao je četrdeset tri dolara i nešto sitno. I vidi ti njega! Nakon sastanka nameravao je da stavi četrdeset tri dolara kao ponudu iz ljubavi i da zadrži sebi samo sitniš da plati putarinu kad se bude vraćao kući. Rekao sam ne, ali on reče: 'Ne treba mi novac.Ubrzo ću dobiti platu, a imam šta da jedem jer radim u jednom od božanskih preduzeća'. Rekao sam: 'Ne, ne možeš to da uradiš. Kad dobijaš platu?' Rekao je: 'Za dan-dva'. Onda sam ja rekao: 'Možeš da staviš trideset dolara, ali ti ne dozvoljavam četrdeset tri'. Vidi samo njegovo srce! Imao je četrdeset tri dolara i nešto sitno i želeo je da mi da četrdeset tri. Ne kažem ti da i ti to uradiš. Daleko od toga. Samo ti pričam o slučaju u kojem se vidi koliko daleko može ići srce. Opet, ako neko ima četrdeset tri dolara i sitno, može se desiti da četrdeset tri dolara odu kući s njim, a da sitniš ubaci u kutiju za darove iz ljubavi. Znači, ako nema voljnosti, dajemo tek toliko da se ne osramotimo.“
„Hoće li se moja sposobnost posvećenosti ikada povećati?“ upita mladić.
„Sposobnost dolazi iz potrebe“, odgovori Učitelj. „Čije potrebe? Tvoje potrebe i moje potrebe. Ako je tvoja potreba da služiš Svevišnjeg u meni, kao što je to moja potreba, onda sposobnost dolazi zahvljujući tvojoj ljubavi i brižnosti prema meni. Ako dobijaš dvesta dolara nedeljno i ako nemaš nikoga koga da izdržavaš, onda znaš da je tvoj kapacitet veći od, recimo, pet dolara mesečno.
Ti znaš, dijete moje“, nastavi Učitelj, „da ja neću kupiti helikopter i da neću otvoriti železaru ili nešto slično. Mi pokušavamo da širimo svoju svetlost, Svetlost Svevišnjeg i zbog toga moram da idem na razna mesta. Da li će mi avio-kompanija dozvoliti da letim besplatno ako im kažem da ću im dati Mir, Svetlost i Blaženstvo? Ne, moramo im dati ono što oni žele.
Takođe, nekad je novac potreban iz nužde. Ako je vođa nekog centra izuzetno posvećen, vrlo posvećen, ali ne dobija nikakvu pažnju od mene na fizičkom nivou, onda vođa centra mora doći da me vidi bar jednom godišnje. Neki od Centar lidera u inostranstvu nas jako dobro služe, očajno pokušavajući da šire to malo svetlosti koje imam. Pa, ako su vrlo siromašni i ne mogu sebi da priušte da nas posete, zar nije moja dužnost da ih dovedem ovamo u našu glavnu porodicu? Znači, ja pomažem pojedinim učenicima koji su izuzetno, izuzetno, izuzetno posvećeni Centru i misiji. Postoje neki učenici koji su mi vrlo bliski kad je u pitanju molitva, meditacija i služenje Svevišnjem u meni. E sad, ako imaju finansijskih problema, zar nije moja obaveza da ih dovedem ovamo?
Oni bi sve učinili za mene i onda, ako žele da dođu i da samo vide šta mi ovde radimo, da li ću reći: 'Ne, ne mogu ti pomoći'? Iskreno ti kažem, ovo su stvari koje moramo raditi da bismo vodili misiju. I stalno se događaju nezgode, ljudi se razbole, imaju nesreće, urade nešto pogrešno. Ovde, onde, treba im novac. To je kao da hraniš stotinu slonova. I odakle taj novac dolazi? Dolazi od vas ljudi, od onih koji me vole.“
Učenik reče: „Učitelju, potpuno te razumem. Hvala ti što si me prosvetlio. Tvoje darežljivo srce me savladava! Nikad nisam znao koliko brige i pažnje imaš za sve svoje Centre. I sad, mogu li ti postaviti još jedno pitanje?“
„Naravno, sine moj.“
„Ja volim da ti dajem poklone, makar i samo olovku. Voliš li moje skromne poklone, Učitelju?“
„Dete moje“, reče Učitelj ljubazno, „da li znaš i za jednu materijalnu stvar koja bi dodala nešto tvom iskustvu kad si imao vrlo visoku, suptilnu meditaciju? U tom trenutku, da li misliš da će, ako nosiš najlepše odelo, ono doprineti tvom iskustvu ili tvom ostvarenju? Daleko od toga. Ja mislim da sam ostvario Boga. Da li misliš da će ijedna materijalna stvar pridodati nešto mom Bogoostvarenju? Daleko od toga, daleko od toga! Ipak, želim da to kažem da su tvoji materijalni pokloni dobrodošli. Znaš li zašto?“
„Molim te reci mi, Učitelju.“
„Recimo da si mi dao hemijsku olovku. Imam bukvalno stotine olovaka, ali kad dotaknem tvoju, ne vidim olovku, vidim tvoju dušu, vidim tvoju ljubav prema meni, vidim tvoje jedinstvo sa mnom. Čim dotaknem poklon, odmah znam ko mi ga je dao. Vidim dušu, vidim svoje jedinstvo sa tom osobom. Istina, jedinstvo je već tu, ali to je kao da je jedinstvo sa pojedincem obnovljeno. Ako mi daš majicu ili par čarapa, bez obzira šta mi daš, ja to ne vidim komad tkanine ili sam objekat. Ja vidim samo tebe, tvoju ljubav prema meni, tvoju pažnju prema meni, tebe kao pojedinca koji želi da mi udovolji koliko može, koliko razume ili koliko za to ima potrebe.“
Učenik odmahnu glavom u neverici: „Jedna olovka uradi sve to, Učitelju?“
Učitelj se nasmešio. „Tvoji materijalni pokloni koštaju samo dolar, ali mogu uspostaviti ili ojačati tvoje jedinstvo. Ili mi možeš dati nešto samo da bi video da se osmehnem. Za učenika je najveća stvar da vidi svog Gurua kako se smeši. Kad mi nešto daješ, razmišljaj o tome da ću ti odmah dati osmeh, čim to dotaknem. Ko dobija osmeh, moj osmeh pun blagoslova? Ne olovka, već tvoja duša, koja je unutar mog volećeg srca. Tvoja duša odmah dođe k meni. To je kao kod deteta koje ide ocu sa cvetom. Dete skače pred ocem govoreći: 'Evo me, evo me'. A otac kaže: 'Dete moje, dođi, dođi da pričamo, sedi kraj mene'.
U mom slučaju, ja nisam u mogućnosti da vam zahvalim spolja. Ali, zar misliš da ti nisam zahvalan? Zar ne misliš da nisam ponosan na tebe? U trenutku kad dotaknem olovku koju si mi dao, moja zahvalnost ulazi u tebe, zahvalnost što misliš na mene, jer me stvarno voliš na svoj sopstveni način.“
„Učitelju, zar nije najbolje da te volim na tvoj sopstveni način?“
„Da, sine moj, ali pre nego što me neko zavoli na moj sopstveni način, postoji samo jedan način na koji me može voleti, a to je njegov sopstveni način. Danas me voliš na svoj sopstveni način. Sutra ćeš me voleti na prosvetljeniji način. Ali, negde moraš početi. Ako ne počneš bar na svoj sopstveni način, šta ćeš onda? Danas uradi stvar za koju osećaš da je najbolja. Sutra ćeš pokušati da saznaš šta ja osećam da je najbolje za tvoj život i onda ćeš pokušati to da uradiš.“
Mladić se pokloni svom Učitelju. „Ti si moj večno samilosni prijatelj i Učitelj. Hvala ti, hvala ti, hvala ti što si me prosvetlio.“From:Sri Chinmoy,Moć ljubavi učenika, Agni Press, New York, 1976
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/dlp