Moć ljubavi učenika

Nedužna laž

„Vrlo sam zainteresovana za duhovni život i želim da postanem tvoja učenica“, rekla je, „ali moja majka se tome protivi. Kaže mi da je tvoja staza pogrešna. Kaže mi da treba da idem u crkvu jer će jedino tako Bog biti zadovoljan mnome. Učitelju, šta da radim? Moja duša želi da sledim tvoj put, ali ne mogu stalno da se borim i da se svađam sa majkom“.

Učitelj se iznutra koncentrisao i prlično jasno video da baš ova devojka dobija nešto unutrašnje hrane dolazeći u Centar i da ne bi dobila ništa kad bi išla u crkvu. E sad, Učitelj je znao da neki ljudi imaju potpuno suprotno iskustvo, da ne bi dobili ništa od njega, ali bi primili duhovnu hranu u svojoj crkvi ili od nekog drugog Učitelja. Ali, u slučaju ove devojke je bilo drugačije.

Tako da je Učitelj rekao: „Ako te tvoja duša navodi da osećaš da se, kad odeš na određeno mesto, tvoje unutrašnje biće nahrani svetlošću i da tako trčiš prema Bogu, dok ti tvoja majka stoji na putu i pokušava da ometa tvoj napredak, šta da radiš? Kad te pita da li si bila u crkvi, ako kažeš istinu: ‘Ne majko, nisam bila u crkvi', ona ti jednostavno neće dozvoliti da uopšte dolaziš u naš Centar. Pa joj moraš reći, da bi očuvala mir i harmoniju, takozvanu nedužnu laž“.

„Ali Učitelju“, reče devojka, „zar nije pogrešno govoriti laži? Zar mi to neće stvoriti lošu karmu?“

„Ne u ovom slučaju. U ovom slučaju, kad kažeš da si bila u crkvi, Bog će te zaštiti jer se iskreno trudiš da ideš prema Njemu. Kad ideš duhovnom Učitelju i kad slediš njegovu stazu, onda se krećeš prema svom stvarnom cilju. Ne tvrdim da crkva nema stvarni cilj. Ne. Samo ti, nažalost, tamo ne nalaziš svoj cilj. Crkva ima cilj i milioni i milijarde ljudi osećaju da će ga tamo naći, ali ti pronalaziš svoj cilj na drugom mestu. Krećeš se prema svom cilju drugom stazom i tamo Bog na tebe čeka.

Ako iskreno kažeš majci: 'Majko, bila sam u Centru umesto u crkvi', biće ljuta i učiniće da se osećaš jadno. Tako da treba da vidiš svoj cilj. Kao si usmerena na najviši cilj, moraš da znaš da je kretanje prema cilju u svakom trenutku od najveće važnosti. Tako da u ovakvom slučaju možeš izreći nevinu laž. Bog je tu da ti oprosti pošto pokušavaš da Ga dosegneš na način na koji je Sam Bog inspirisao tvoju dušu da dođe kod Njega.“

„Ali, zar uopšte nema mogućnosti da kažem istinu?“ upita mlada djevojka.

Učitelj je odgovorio: „Da, možeš reći istinu majci, ali onda nećeš moći da dolaziš u Centar, i nećeš moći da napreduješ na način na koji to tvoja duša želi. Šta je važnije: da slušaš svoje unutrašnje biće, vapaj svog srca, ili da slušaš majku? Moraš da shvatiš da se takozvana istinitost mora prevazići, u suprotnom, biće ti izuzetno teško da bar malo napreduješ. Da je tvoja majka uključena u tvoj duhovni život, ili da ti dozvoljava da dolaziš u Centar i kaže da od tebe zavisi da li ćeš ići u crkvu ili u Centar, onda ne bi uopšte morala da lažeš. Mogla bi i morala da kažeš majci istinu.

Da ti dam jedan primer. Jedan čovjek proganja nožem drugog čoveka da bi ga ubio. Čovek koji beži se sakrije u nečiju kuću. Kad dođe lik sa nožem, on pita vlasnika da li se žrtva sakrila tu negde. E sad, šta da radi vlasnik? Ako kaže: 'Da, ovde je', onda će čovek sa nožem sigurno ubiti onog koji se skriva. Ali ako kaže: 'Ne, nije ulazio u moju kuću, nisam ga video', onda, mada laže, ipak spasava nečiji život“.

„Ali Učitelju, zar svet nema pravo da nazove vlasnika lažovom?“

„Sa moralnog aspekta proizilazi da je on lažov. Ali, tvoje unutrašnje biće će reći da je učinio ispravnu stvar. Šta je ispravno u tim uslovima? Zaroni duboko i pitaj Boga šta da radiš. Ako Bog kaže: 'Da, reci čoveku da je onaj koga traži unutra', onda to i uradi i tvoja uloga je završena. Ali, ako nemaš direktan pristup Bogu, prvo ćeš pokušati da zaštitiš Božju Stvarnost. Ova Stvarnost je stvarnost zaštite, a ne stvarnost nasilja i razaranja. Ako želiš da slediš ljudsku moralnost, dopuštaćeš da se dogodi nasilje i osoba će biti ubijena. Međutim, treba da primeniš istinu na način koji udovoljava Bogu i koji ispunjava čovečanstvo“.

Devojka se i dalje kolebala pa je Učitelj nastavio: „U trenutku napetosti, neko nagle naravi može da izjavi pred stotinama ljudi da će nekoga ubiti jer je strašno ljut na tu osobu. E sad, kad se smiri možda će pomisliti: 'Bilo bi pogrešno da ubijem tu osobu', tako da neće ispuniti svoje obećanje. Mir, ljubav i samilost su se spustili na njega, pa je normalno da oprosti toj osobi. Na mentalnom nivou, ta osoba je možda lažov, jer nije ispunila svoje obećanje. Ali u Božjim Očima on je veliki pobednik. Božja Svetlost i Samilost su izašli na površinu i on je stvarno pobedio.

U našem svakodnevnom životu uvek ćemo se truditi da govorimo istinu. Moramo, međutim, da vidimo da li postoji neki viši cilj koji će biti zaštićen ako slažemo. Ti osećaš da treba da se krećeš određenom stazom da bi stigla do cilja. Ako ti neko koga se bojiš ili kome želiš da udovoljiš stoji na putu, ako se pokoriš željama te osobe, onda slabiš mogućnosti i potencijal svoje duše. To je zločin protiv tvoje sopstvene duše. To je beskonačno gore nego da izgovoriš nevinu laž“.

„Učitelju, kako da znamo koju istinu da sledimo i kako da to primenimo u životu?“ upitala je devojka.

Učitelj se nasmšio i rekao: „Istina koja te puni energijom, istina koja će te jednom ovekovečiti, istina koja te nosi prema tvom krajnjem, apsolutnom, suđenom Cilju – to je istina kojom se rukovodiš. U suprotnom, ako se uvek rukovodiš takozvanom istinom nižeg nivoa, onda nikad neće svanuti tvoj duhovni život najviše visine.“

Neki drugi učenici i tragaoci su slušali razgovor uviđajući kako se to odnosi i na njihov vlastiti život. Učitelj se okrenu prema njima i rekao: „Momci i devojke, vi nikad nećete biti sposobni da priđete duhovnom Učitelju ili bilo kojoj duhovnoj stazi ako se uvek bojite. Ako stalno slušate svoje roditelje, možda ćete čekati milione godina da ostvarite Boga, jer je njihov način približavanja Bogu drugačiji od vašeg. Reći će vam: 'Uradi ovo ako želiš da budeš blizu Boga'. Ali ni oni sami nisu još ostvarili Boga, pa kako onda vi da ostvarite Boga sledeći njihove instrukcije? Trebalo bi da imate veru samo u osobu koja već sama spoznala Istinu“.

Jedan novi učenik je tada rekao: „Ali, neki jesu ostvarili Istinu na način na koji nam to roditelji sugerišu“.

Učitelj je tom novom učeniku uputio sladak osmeh i rekao: „Istina, Bog ostvaruje Sebe, izražava Sebe, na milion načina. Ali Bog želi od tebe da ostvariš Istinu na drugačiji način. Ako iznutra dolazi poruka da slediš određenu stazu, onda treba da slediš tu stazu i da budeš potpuno spreman da se suočiš sa otporom svojih roditelja ili nadređenih. Želiš da dosegneš najviši Cilj koji je zasnovan na Božjoj Istini, a ne na takozvanoj istini ili na moralnoj istini. To ne znači da ja od vas tražim da budete nemoralni. Daleko od toga. Ali ponekad je takozvana moralna istina u suprotnosti sa najvišom, apsolutnom Istinom. I zato su naši mudraci Upanišada govorili Bogu: 'Predajem Ti svu svoju moralnost i svoju nemoralnost, svoju tamu i svoju svetlost'“.

Dok je Učitelj govorio, iako i nije gledao u nju, mlada devojka je počela da oseća da njegove reči ulaze u samo njeno srce. Celo njeno držanje i izraz su počeli da se menjaju i ona se iznenada bacila pred Učiteljeva stopala.

„Učitelju, Učitelju“, plakala je, „želim da pripadam samo tebi. Devetnaest godina su me moji fizički roditelji vodili u spoljašnjem životu, ali sada je vreme da ti, moj večni oče, vodiš moj unutrašnji život. Molim te da me prihvatiš za svoju učenicu.“

Učenici fotografi

„Da, da“, reče Učitelj, „mislim da se to dogodilo dva puta. Ali, vi ste moja duhovna deca, pa da se malo pohvalim. Pre četiri i po godine sam prevazišao Transcedentalnu fotografiju. Jednog dana se dogodilo to da mi se ta fotografija smesta poklonila i dodirnula mi stopala. Ali ta svest nikad nije bila fotografisana.“

„Učitelju“, upita jedan fotograf, „ako si ti prevazišao svest te fotografije, kako to da je nismo nikad fotografisali?“

„Trenutno je tako“, odgovori Učitelj, „da iako imamo nekoliko službenih fotografa, ponekad njihova svest i moja svest ne idu zajedno. Nekad se iznutra nasmejem. Kad sam u svojoj najvišoj svesti, možda su i oni sami u transu, ili možda osećaju da to nije moja najviša svest, već nešto drugo. Onda, kad se spustim, kad se osmehnem nekome nakon blagoslova, na primer, kad je moja svest beskonačno niža, oni tada fotografišu. Kada sam u vrlo visokoj svesti tokom blagosiljanja, oni vrlo često ne prave snimke. Kada je blagoslov završen, ja darujem osmeh, to je pravi osmeh, ne namešten, ali ja znam gde mi je tada svest, tada tek dotičem koren drveta. Onda sklopim ruke kad dođe čas za odlazak, za završetak i oni tada fotografišu.“

Učenik upita: „Možda se fotograf boji da ne uznemiri osobu koju blagosiljaš, ali ako napravi fotografiju, zar onda neće fotografija večno trajati, dok će učenik biti u stanju da održi u sebi blagoslov tek na par minuta ili par sati?“

„Ja mislim da fotograf obično čeka zato što ne može da vidi dobro. Kad nekoga blagosiljam, ja pokrijem lice te osobe, i dok vi pokušavate da napravite snimak oba naša lica, to možda neće biti moguće. Ali kad se sve završi i kad spustim ruke, tada možete napraviti dobar snimak. Ali kad je u pitanju svest, svest vašeg Gurua je viša dok blagosilja.“

„Kad ćemo napraviti fotografiju te svesti koja je viša od tvoje Transcedentalne svesti?“ upita jedan mladić.

„Pokušao sam nekoliko puta da sam sebe fotografišem sa specijalnim aparatom, ali šta se desilo? Kad sam pritisnuo okidač, kad se ruka pomerila, odmah se i svest spustila. Pošto koristim fizičko telo, fizičku ruku, svest opadne.“

„Sad postoje bolji uređaji, Učitelju“, reče jedan mladić. „Postoje filmski foto-aparati koji mogu da naprave fotografiju bez potrebe da se pritisne okidač“.

„Ali, ne sme da proizvede nikakav zvuk“, upozorio je Učitelj. „Ako pravi buku, to će biti nemoguće. Ne sme postojati zvuk, samo tišina. Kad nastane neki zvuk, odmah se sve pokvari. Ako se uđe u nirvikalpa samadi, koji je niži, mnogo niži od Transcendentalne svesti, ide se daleko iznad zvuka. Tada nema teškoća, nećete čuti ni da se dogodi eksplozija. Ali, u Transcedentalnoj svesti, teškoća je u tome što vidite sve, osećate sve. Vi ste u najvišem, a u isto vreme možete biti svesni najnižeg, iako ono neće uticati na vas. U Transcendentalnom obuhvatate sve. Tako da kad se pojavi zvuk, svest odlazi. Na mojim javnim meditacijama se dogodilo više puta da sam otišao mnogo više nego na Transcedentalnoj fotografiji, iako je preda mnom bilo dve ili tri hiljade ljudi.“

„Ima li negde slika sa tih dešavanja?“ upitaše učenici.

Učitelj je odmahnuo glavom. „Nisam video nijednu. Ali opet, ko bi verovao u ovakvu priču? Da ste videli moju sliku kad sam imao tri ili četiri godine, rekli biste: 'On je ružan'. Ali, kad ljudi pogledaju moju Transcendentalnu fotografiju, tada ne mogu ništa da kažu o meni jer sam ja tu svojoj najvišoj svesti, ja sam jedno sa Svevišnjim."

„Postoji jedna moja fotografija kada moja duša sigurno nije bila tu dok se fotografisalo. Čak i ako duša nije u telu na minut, ili na nekoliko minuta, ili sati, svetlost duše može da ostane; svetlost duše lako ostaje satima i satima. Međutim, na toj određenoj fotografiji sam u potpunosti odstranio i svetlost duše. Videli ste kakva je to bila fotografija.“

„Izgledao si tako čudno na toj fotografiji“, reče mladi učenik. „Celo tvoje telo je izgledalo mlitavo i beživotno.“

„Da“, reče Učitelj. „Kad svetlost duše napusti telo, ništa ne preostane. Telesna mašina je možda živa, ali je nigde nema.“

„Učitelju“, reče sledeći fotograf učenik, “hajde da se nadamo da ćemo u budućnosti napraviti fotografiju u pravom trenutku. Iskreno ćemo pokušati.“

Tri tigra

Učenici su bili vrlo uznemireni Učiteljevim rečima i svi su ostali ćuteći. Konačno, glavni sekretar ašrama upita: „Učitelju, molim te reci nam šta te ne zadovoljava u vezi sa ašramima?“

„Mislili smo da će ašrami biti kao domovi“, reče Učitelj, „ali sad osećamo da je Srce Svevišnjeg jedini pravi dom. U svakom ašramu postoji frustracija i onda se to produžava na jednu, dve ,četiri, šest, sedam godina. Napredak koji su neki ašrami ostvarili je skoro nikakav. Ne znam šta će se dogoditi. Ali, ako se svi potrudimo, možemo lako učiniti da naši domovi budu vrlo snažni i lepi, inspirativni i težeći.“

„Učitelju“, reče glavni sekretar, „žao nam je što čujemo da je jedan od naših ašrama raspušten.“

„Da“, reče Učitelj, „počeli smo naše putovanje s tim ašramom. Ali on nam je pružio niz iskustava koja se ne smeju ponoviti ni u jednom drugom ašramu. Na unutrašnjem planu svi oni koje sam prihvatio će nesumnjivo ostati moji učenici, ali ašram je raspušten. Ne krivim nijednog pojedinca, krivim samo sebe što nisam imao dovoljno sposobnosti da upravljam svojim ašramom. Moja sposobnost je ograničena mojom veštinom da izađem na kraj sa učenicima na fizičkom nivou, naročito onda kad fizički nivo uopšte ne reaguje.“

„Da li su svi tvoji ašrami u opasnosti?“ upita jedan od učenika.

Učitelj je odgovorio: „Dok sam meditirao na početku ovog sastanka, video sam jednog velikog i dva mala tigrića kako prolaze mojom vizijom. Nesumnjivo sam video tri tigra, ne samo svojim trećim okom već i svojim ljudskim očima. Ne želim da vidim tigrove, volio bih da vidim lava i dva mala lavića kako riču i riču. Lav predstavlja božansko ostvarenje i božansko ispoljavanje. Lav zastupa božansku stranu, a tigar stranu asure, nebožansku stranu. Svi ašrami su u opasnosti i morate im svima reći ovo što sam danas rekao.“

„Znači, ovo se takođe tiče i onih među nama koji žive u tvom glavnom ašramu“, rekao je jedan od učenika.

„Da“, reče Učitelj. „Podjednako sam nezadovoljan i vama. Ovaj ašram je možda ispred ostalih ašrama, ali to prvenstvo nije znak mog zadovoljstva vama. Nijedan ašram ne može spavati na lovorikama. Isto pravilo važi ovde kao i bilo gde drugde.

To me dovodi do sledeće teme. Iako je ova zajednica nadmoćnija, često dopuštam drugim ašramima da se druže sa vama. Ali kad se to dogodi, drugi učenici treba da znaju da se druže sa starijom braćom. U isto vreme oni bi trebalo da znaju da ne bi trebalo da pokušavaju da na svaki način prevaziđu stariju braću. Nekad vam oni tajno priđu, udare vas i i na vrlo nebožasnki način pokušaju da vas zaobiđu i onda odu. Ako neko želi da bude jednak ili bolji od svojih sestara i braće, trebalo bi da koristi božanski način, da im na božanski način priđe i da ih onda prevaziđe.“

„Da li stvarno postoji tolika razlika između tvojih različitih ašrama?“ upita jedan mladić.

„Svaki ašram ima svoje vlastite karakteristike. Najstariji ašram ima sve, od najvišeg do najnižeg. Ima visinu, i opet, ima širinu. Ponekad, ipak, u raznovrsnosti postoje ogromni problemi. Nedavno sam govorio o jednolikosti, ali ja ne želim da imam vojničku jednolikost u ašramima. Svaki ašram ima neke dobre osobine, pa tako i učenici. Ja se koncentrišem na dobre osobine svakoga i pokušavam da ih iznesem na površinu. To ne znači da ću ja uzeti nečiju dobru osobinu i pokušati da je učinim svačijom dobrom osobinom. Ne, ja ću tebi pristupiti kroz tvoje dobre osobine, a nekom drugom kroz njegove dobre osobine. To je ispravan pristup, druga vrsta uniformisanosti je beskorisna.“

Učitelj je napravio pauzu pa tiho reče: „Čak i sada vidim tigra i dva mala tigrića. Na vama je da umesto njih vidim lava. Jednog dana ćete svi postati lavovi, ričući lavovi, da ispoljite apsolutnog Svevišnjeg.“

„Molim te reci nam kako da najbolje napredujemo u kojem god ašramu da živimo“, upita jedan učenik. „Znamo da smo puni slabosti i nesavršenosti.“

„Navodeći mi milion puta u pismima ili lično da si nečist, nesiguran, bezvredan i slično, nikad nećeš postati čist, siguran i božanski u svakom smislu te reči“, objasnio je Učitelj. „Samo uz naporan rad i iznutra i spolja možeš postati to što želiš da budeš.

Postoje neki učenici u ašramima, mogu ih nabrojati na prste jedne ruke, koji su zbog njihovog božanskog pristupa meni stvarno tako dobri kao i učenici iz mog starog ašrama. Ali, u velikoj porodici je veoma teško držati sve članove na istom nivou. Mislio sam da će svi učenici ovog ašrama trčati vrlo brzo. Međutim, sa nekim učenicima sam se prevario. Oni bi stvarno trebalo da budu u jednom od novijih ašrama. Možete me kriviti i pitati zašto sam ih uopšte uzimao, ali reći ću vam da je u tom trenutku delovala moja samilost i računao sam sa mogućnostima. Ali, pre nego što mogućnosti postanu božanska stvarnost, nebožanske sile ih mogu zgrabiti i uništiti. U svakom slučaju, preuzimam svu krivicu.“

„Učitelju“, reče učenik, „tvoja vrhunska poniznost i jedinstvo su ti koji preuzimaju krivicu zbog naših ograničenja. Tvoja neuporediva Samilost te čini velikim i dobrim. Mi smo ti koji žive u skladu s tvojom Samilošću.“

„Svaka duša ima svoj sopstveni potencijal, svoj sopstveni kapacitet“, nastavio je Učitelj. „Recimo da zatražim od najstarijeg u porodici da podigne težak teret, znači zatražio sam od njega da uradi nešto u okviru njegovih sposobnosti. Neću tražiti od najmlađeg da uradi to isto jer je mali, neću očekivati od njega da ponese težak teret. Takođe, neki pojedinac može shvatiti moj zahtev kao komandu, a neki drugi pojedinac će shvatiti moj zahtev kao prosvetljenje koje dolazi iz višeg dela njega samog. Tako da ja moram da znam svakog pojedinačno.“

„Koji je najbolji način da se oseti da tvoj zahtev dolazi iz našeg sopstvenog višeg bića?“ upita devojka.

„Kad moja desna ruka ruka kaže nešto levoj ruci i obrnuto“, odgovori Učitelj, „da li će leva ruka osetiti da je zahtev prema desnoj ruci neko nametanje? Ne, jer su desna ruka i leva ruka uspostavili jedinstvo. Tako da će leva ruka rado prihvatiti intrukcije od desne ruke, a desna ruka će rado prihvatiti instrukcije od leve ruke.

Naravno, od ašrama koji je mlađi po sposobnostima očekivaću samo ono što on može. Na primer, neki od najnovijih ašrama ne mogu da ispune zahteve, očekivanja, koja imam prema vama. Ipak, ako taj ašram ne ispunjava moje unutrašnje zahteve, ja sam sasvim tužan, jadan.“

Učenički pokloni

Jednog dana učenik koji je bio sa Učiteljem već tri godine dođe do Učiteljevog doma sa vrlo žalosnim izgledom. „Učitelju oprosti mi“, reče mladić, „osećam da sam pravio ozbiljnu grešku još otkako sam postao tvoj učenik“.

„O čemu se radi, sine moj?“, upita Učitelj ljubazno.

„Učitelju“, reče učenik, „kad je u pitanju duhovna potreba, to je obostrano, osećam da si ti potreban meni i da sam ja potreban tebi. Ali kad su u pitanju lične potrebe ili potrebe misije, nažalost, uopšte ne mislim na tebe. Mislim samo na sebe. Molim te, reci mi kako da se poistovetim s tobom i tvojom misijom na svakom nivou.“

„Molim te postavi mi kakva god pitanja da imaš, dete moje“, reče Učitelj. „Pokušaću da unesem svetlost u njih.“

„Ponekad se pitam, Učitelju“, reče mladić, „zašto si ušao u toliko mnogo spoljašnjih aktivnosti. Da li je to neophodno?“

„Svevišnji u meni me je inspirisao da pišem poeme i ja sam Ga poslušao. Ako me sutra bude inspirisao da budem vajar, i to ću uraditi. Ako ljudi koji slede moju stazu imaju veru u mene, oni će onda osetiti da su ove aktivnosti još jedan način na koji možemo ispirisati i sebe i druge. Ako nisu dobri učenici, reći će da u ime Svevišnjeg ja samo paradiram i pokazujem slike za koje oni osećaju da su beskorisne.“

„Oh, Učitelju“, reče učenik, „ja volim tvoje slike. Nadam se da ćeš jednog dana biti saglasan s tim da kupimo neke od njih.“

Učitelj nastavi: „Za ljude spolja moje slike nemaju nikakvu vrednost. Verovatno nikad ne bi hteli da kupe neku od njih. U tvom slučaju, ipak, ti želiš da ih kupiš. E sad, kad kupiš sliku, smatraš je nečim višim od obične slike. Ti je vidiš kao nešto što je tvoj Guru napravio, nešto njegovo. Ti ceniš moju svest i vidiš da je nešto od te svesti u slikama. Naravno, ceniš i moje knjige, ali od moje knjige se može napraviti hiljade kopija, dok slike imaju samo jedan original. Ostalo su reprodukcije.

Sad će se vaš Guru malo hvalisati. Trenutno sam kao umetnik nepoznat. Ali, misliteš li da ću ostati nepoznat zauvek? To nije moje obećanje, već obećanje Svevišnjeg, da će vaš Guru biti poznat širom sveta kao umetnik. Kažem vam, za deset godina, dvadeset godina, četrdeset godina ili mnogo godina nakon moje smrti, biću poznat. Kao duhovni Učitelj ću biti poznat, kao umetnik ću biti poznat, kao pisac ću biti poznat, kao pesnik ću biti poznat. Ali, za to će trebati sam Bog zna koliko godina.“

„Učitelju“, reče mladić, „u mojim očima si već veliki umetnik, veliki pisac. Veoma sam inspirisan da te služim u svim aspektima tvog ispoljavanja.“

Učitelj se nežno nasmešio mladiću. „Pokušaj da služiš misiju na koliko god je moguće načina. Učenik možda oseća da je dovoljno ako ima dobru meditaciju. Težnja je dovoljna, i ne treba posvećenost. To je ono što možda oseća. Međutim, to je pogrešan stav. Ili, neko možda pomaže na svoj vlastiti način i kupuje nam stvari za koje on misli da su nam potrebne. Onda misli da je dovoljno uradio i ne obavlja nikakvo nesebično služenje. Ali i to je pogrešan pristup.“

„Učitelju, razumem tvoju filozofiju, vrlo sam inspirisan za posvećeno služenje, ali nažalost, nemam veliki kapacitet kad su u pitanju darovi iz ljubavi.“

„Sine, ne brini. Samo daj na koji god način možeš. Kad mi učenik nešto da, znam da neki daju skladu sa svojom sposobnošću, a neki mi daju u skladu sa svojim raspoloženjem. U tvom slučaju, znam da mi daješ u skladu sa svojom sposobnošću, ali moraš znati da tvoja voljnost u jednom trenutku može otići ispred tvojih sposobnosti. Opet, nečija voljnost može biti daleko ispod njegovih sposobnosti.“

„Šta pod tim misliš, Učitelju?“ upita mladić.

„Ispričaću ti jedan slučaj“, odgovori Učitelj, „koji se dogodio baš nedavno u jednom od naših Centara. Jedan od naših božanskih učenika, kojeg svi uvek nazivaju ludim, imao je četrdeset tri dolara i nešto sitno. I vidi ti njega! Nakon sastanka nameravao je da stavi četrdeset tri dolara kao ponudu iz ljubavi i da zadrži sebi samo sitniš da plati putarinu kad se bude vraćao kući. Rekao sam ne, ali on reče: 'Ne treba mi novac.Ubrzo ću dobiti platu, a imam šta da jedem jer radim u jednom od božanskih preduzeća'. Rekao sam: 'Ne, ne možeš to da uradiš. Kad dobijaš platu?' Rekao je: 'Za dan-dva'. Onda sam ja rekao: 'Možeš da staviš trideset dolara, ali ti ne dozvoljavam četrdeset tri'. Vidi samo njegovo srce! Imao je četrdeset tri dolara i nešto sitno i želeo je da mi da četrdeset tri. Ne kažem ti da i ti to uradiš. Daleko od toga. Samo ti pričam o slučaju u kojem se vidi koliko daleko može ići srce. Opet, ako neko ima četrdeset tri dolara i sitno, može se desiti da četrdeset tri dolara odu kući s njim, a da sitniš ubaci u kutiju za darove iz ljubavi. Znači, ako nema voljnosti, dajemo tek toliko da se ne osramotimo.“

„Hoće li se moja sposobnost posvećenosti ikada povećati?“ upita mladić.

„Sposobnost dolazi iz potrebe“, odgovori Učitelj. „Čije potrebe? Tvoje potrebe i moje potrebe. Ako je tvoja potreba da služiš Svevišnjeg u meni, kao što je to moja potreba, onda sposobnost dolazi zahvljujući tvojoj ljubavi i brižnosti prema meni. Ako dobijaš dvesta dolara nedeljno i ako nemaš nikoga koga da izdržavaš, onda znaš da je tvoj kapacitet veći od, recimo, pet dolara mesečno.

Ti znaš, dijete moje“, nastavi Učitelj, „da ja neću kupiti helikopter i da neću otvoriti železaru ili nešto slično. Mi pokušavamo da širimo svoju svetlost, Svetlost Svevišnjeg i zbog toga moram da idem na razna mesta. Da li će mi avio-kompanija dozvoliti da letim besplatno ako im kažem da ću im dati Mir, Svetlost i Blaženstvo? Ne, moramo im dati ono što oni žele.

Takođe, nekad je novac potreban iz nužde. Ako je vođa nekog centra izuzetno posvećen, vrlo posvećen, ali ne dobija nikakvu pažnju od mene na fizičkom nivou, onda vođa centra mora doći da me vidi bar jednom godišnje. Neki od Centar lidera u inostranstvu nas jako dobro služe, očajno pokušavajući da šire to malo svetlosti koje imam. Pa, ako su vrlo siromašni i ne mogu sebi da priušte da nas posete, zar nije moja dužnost da ih dovedem ovamo u našu glavnu porodicu? Znači, ja pomažem pojedinim učenicima koji su izuzetno, izuzetno, izuzetno posvećeni Centru i misiji. Postoje neki učenici koji su mi vrlo bliski kad je u pitanju molitva, meditacija i služenje Svevišnjem u meni. E sad, ako imaju finansijskih problema, zar nije moja obaveza da ih dovedem ovamo?

Oni bi sve učinili za mene i onda, ako žele da dođu i da samo vide šta mi ovde radimo, da li ću reći: 'Ne, ne mogu ti pomoći'? Iskreno ti kažem, ovo su stvari koje moramo raditi da bismo vodili misiju. I stalno se događaju nezgode, ljudi se razbole, imaju nesreće, urade nešto pogrešno. Ovde, onde, treba im novac. To je kao da hraniš stotinu slonova. I odakle taj novac dolazi? Dolazi od vas ljudi, od onih koji me vole.“

Učenik reče: „Učitelju, potpuno te razumem. Hvala ti što si me prosvetlio. Tvoje darežljivo srce me savladava! Nikad nisam znao koliko brige i pažnje imaš za sve svoje Centre. I sad, mogu li ti postaviti još jedno pitanje?“

„Naravno, sine moj.“

„Ja volim da ti dajem poklone, makar i samo olovku. Voliš li moje skromne poklone, Učitelju?“

„Dete moje“, reče Učitelj ljubazno, „da li znaš i za jednu materijalnu stvar koja bi dodala nešto tvom iskustvu kad si imao vrlo visoku, suptilnu meditaciju? U tom trenutku, da li misliš da će, ako nosiš najlepše odelo, ono doprineti tvom iskustvu ili tvom ostvarenju? Daleko od toga. Ja mislim da sam ostvario Boga. Da li misliš da će ijedna materijalna stvar pridodati nešto mom Bogoostvarenju? Daleko od toga, daleko od toga! Ipak, želim da to kažem da su tvoji materijalni pokloni dobrodošli. Znaš li zašto?“

„Molim te reci mi, Učitelju.“

„Recimo da si mi dao hemijsku olovku. Imam bukvalno stotine olovaka, ali kad dotaknem tvoju, ne vidim olovku, vidim tvoju dušu, vidim tvoju ljubav prema meni, vidim tvoje jedinstvo sa mnom. Čim dotaknem poklon, odmah znam ko mi ga je dao. Vidim dušu, vidim svoje jedinstvo sa tom osobom. Istina, jedinstvo je već tu, ali to je kao da je jedinstvo sa pojedincem obnovljeno. Ako mi daš majicu ili par čarapa, bez obzira šta mi daš, ja to ne vidim komad tkanine ili sam objekat. Ja vidim samo tebe, tvoju ljubav prema meni, tvoju pažnju prema meni, tebe kao pojedinca koji želi da mi udovolji koliko može, koliko razume ili koliko za to ima potrebe.“

Učenik odmahnu glavom u neverici: „Jedna olovka uradi sve to, Učitelju?“

Učitelj se nasmešio. „Tvoji materijalni pokloni koštaju samo dolar, ali mogu uspostaviti ili ojačati tvoje jedinstvo. Ili mi možeš dati nešto samo da bi video da se osmehnem. Za učenika je najveća stvar da vidi svog Gurua kako se smeši. Kad mi nešto daješ, razmišljaj o tome da ću ti odmah dati osmeh, čim to dotaknem. Ko dobija osmeh, moj osmeh pun blagoslova? Ne olovka, već tvoja duša, koja je unutar mog volećeg srca. Tvoja duša odmah dođe k meni. To je kao kod deteta koje ide ocu sa cvetom. Dete skače pred ocem govoreći: 'Evo me, evo me'. A otac kaže: 'Dete moje, dođi, dođi da pričamo, sedi kraj mene'.

U mom slučaju, ja nisam u mogućnosti da vam zahvalim spolja. Ali, zar misliš da ti nisam zahvalan? Zar ne misliš da nisam ponosan na tebe? U trenutku kad dotaknem olovku koju si mi dao, moja zahvalnost ulazi u tebe, zahvalnost što misliš na mene, jer me stvarno voliš na svoj sopstveni način.“

„Učitelju, zar nije najbolje da te volim na tvoj sopstveni način?“

„Da, sine moj, ali pre nego što me neko zavoli na moj sopstveni način, postoji samo jedan način na koji me može voleti, a to je njegov sopstveni način. Danas me voliš na svoj sopstveni način. Sutra ćeš me voleti na prosvetljeniji način. Ali, negde moraš početi. Ako ne počneš bar na svoj sopstveni način, šta ćeš onda? Danas uradi stvar za koju osećaš da je najbolja. Sutra ćeš pokušati da saznaš šta ja osećam da je najbolje za tvoj život i onda ćeš pokušati to da uradiš.“

Veliki teret

„Molim te reci nam, Učitelju“, reče mladić, „kako da se duševno osmehujemo.“

Učitelj je objasnio: „Trebalo bi da osećate da niste počinili zločin, ogromnu grešku ako ne možete da se osmehnete. Kao deca se naučimo da hodamo samo nakon niza padova. Spotaknemo se i opet ustanemo. Brzi trkači postajemo samo nakon mnogih izgubljenih trka. Dobri rvači postajemo kad mnogo puta izgubimo.

Ako danas ne možete da se duševno osmehnete, nema veze. Pokušajte bar da osetite prisustvo svog srca. Duša je duboko unutra, istina. Ali, lako možete osetiti srce. Čim položite ruku na svoje srce, znate da je tamo. Pokušajte da osetite unutar svog srca živo prisustvo Svevišnjeg. Za sada, ne idite duboko unutra da biste videli ili osetili dušu, gde je u stvari Svevišnji smešten. Samo osetite svoje damare tamo gdje je vaš životni dah i tu pokušajte da osetite prisustvo Svevišnjeg. Osteeti da je baš tu vaš najdraži, jedini Voljeni. E sad, ako pokažete svoj osmijeh svom najdražem i najslađem, kakav će to osmeh biti? Automatski na površinu izađe duševni osmeh i to je osmeh vaše duše. Onda će Svevišnji biti iznutra zadovoljan vama“.

Učitelj se onda okrenuo prema jednoj od svojih najmlađih učenica i rekao: „E sad, ovo je važna stvar. Molim te, molim, nasmeši se. Ovo je moj veoma usrdan zahtev. Ti si jedina osoba koja se ne osmehuje. Kažem ti sa najvećom naklonošću, dobrotom i ljubavlju. Molim te, nasmeši se, u suprotnom ću se osećati vrlo tužno. Od sada, uvek nastoj da se smešiš“.

Mlada devojka, koja je još uvijek imala vrlo ozbiljan i tužan izraz lica, reče: „Šta ako mi nije do osmeha, Učitelju?“

„Čak i ako ne možeš da se osmehneš iskreno, daj mi bar lažni osmeh. Prozreću tvoj lažni osmeh, znaću da je lažan. Ali, ovako bar možeš da počneš. Možeš da počneš tako što ćeš mi dati lažni osmeh i onda ćeš preći na iskren osmeh. To ide ovako. Pre nego što smo započeli naš duhovni život, bili smo u životu želja. Sad smo ušli u duhovni život i vidimo da je život želja lažan, pa ga napuštamo. Ali, da nismo počeli sa životom želja, bili bismo kao kamen, u svesti kamena. Ljudi koji nemaju nikakvih želja i koji u isto vreme ni ne teže su kao ovaj zid ovde, bez iskre života. Oni su gori od onih koji imaju bar želju. Znači, ako neko ne može da teži, trebalo bi bar da živi u svetu želja. Pa, ako ne možeš da se osmehneš iskreno, daj mi bar lažni osmeh.“

Učitelj je blagoslovio svoju mladu učenicu. Zatim se okrenuo prema ostalim učenicima i rekao: „Neki od vas mi stalno pokazuju tužno, depresivno lice, kao da je neko uradio nešto pogrešno. Ponašate se kao da sam vam ja oduzeo svu vašu radost, blaženstvo i božanske osobine, ili ste tužni zato što ne stičete osobine ili stvari koje želite. Ali, oba ta načina razmišljanja su pogrešna. Ako želite da imate božanske osobine, onda ćete ih sigurno imati. Vi se molite i meditirate i na kraju ćete biti ispunjeni, međutim, sve dolazi u svoje vreme. Ratar ne dobije obilnu žetvu odmah, već zasadi seme i onda čeka na božansku Milost koja se zove voda. Onda, nakon nekog vremena dobije žetvu i njegova želja se ispuni.

Zatim, morate znati da vam ništa neće biti oduzeto. Ako imate nešto, ja to ne oduzimam. Veliki duhovni Učitelj je jednom bio optužen da je uzimao od svojih učenika iskustva i slične stvari. Njegovi učenici su mu rekli: 'Mora da ih ti uzimaš'."

"Zato im je Učitelj rekao: 'Gledajte, vi jedete vrlo, vrlo malu ribicu, a ja jedem najveću ribu. Onaj ko može pojesti najveću ribu se ne uznemirava zbog male ribice. Tako da ne brinete, neću pojesti vašu ribu. Ja jedem samo svoju ribu, koja je vrlo velika. A jednog dana, kad vi budete sposobni da jedete takvu vrstu riba, ja ću vam je dati'.“

„Učitelju, ja mislim da neki ljudi razmišljaju da mogu udovoljiti Svevišnjem i tebi pokazujući ozbiljno lice“, reče jedan učenik.

„To je vrlo pogrešan stav ako mislite da ćete napredovati pokazujući mi tužno, depresivno lice“, objasni Učitelj. „Samo privlačite moju pažnju, a to je vrlo pogrešno. Saosećajna pažnja i blagoslovena radost i ponos su potpuno različiti. Oni koji se smeše osećaju da su nešto postigli. Osećaju da su na pravom putu ili na pravom brodu i da im ide dobro. Znaju da je tu kapetan, pa čak i ako ne mogu da potpuno shvate sposobnosti, brižnost, blagoslove kapetana, nema veze. Osećaju se sigurno dok god su na brodu, i zato se osmehuju.

Znači, uvek nastojte da budete vedri. Ako ste vedri u duhovnom životu, vaša vedrina će biti vaša snaga. U vedrini stičete odlučnu volju, unutrašnju hrabrost. Ali, ako ste depresivni, treba da znate da ste sami sebi natovarili težak teret. I šta se onda događa? Stavite to tačno pred mene. Misija ide dalje, ali svaki put kad je neko tužan i depresivan, on je kao težak teret, prepreka koju moram da odstranim da bi se nastavilo. Onda, nakon što odstranim prepreku i napravim još jedan korak, sledeći učenik postane depresivan. Danas si to ti, sutra neko drugi, prekosutra neko treći. I to samo tako ide i ide. Depresija je postala zarazna bolest. Svaki put kad počnemo da hodamo vidim vrlo, vrlo velike terete pred vama. To uopšte nije dobro i vi ste ti koji to radite.“

„Da li ovi veliki tereti utiču takođe na druge učenike?“ upita mlada djevojka.

„Da“, odgovori Učitelj. „Kad ste tužni i depresivni, drugi koji su takođe u mom srcu se osjećaju jadno jer vide da odlažete njihov napredak. Oni se osećaju jadno zato što svetlošću svoje duše vide da neko blokira njihov put. Danas ga blokiraš ti, sutra neko drugi. Ova depresija se mora pobediti, u suprotnom, morate da znate da stojite svesno i namerno svima na putu.“”

„Da li je ovo jedan on naših glavnih problema?“ upita mladić.

Moć ljubavi učenika

Muškarci i žene su bili vrlo srećni što su poslušali Učiteljev savjet. Ali, ponekad su žene bile ljubomorne na muškarce, ili su muškarci bili ljubomorni na žene. U tim trenucima bi Učitelj držao duge govore o stvarima koje su im smetale.

Jednog dana Učitelj je skupio grupu učenika muškaraca i rekao: „Čuo sam od vas da vi muškarci pravite namerne i lažne pritužbe. Da li je to svesno ili nesvesno, ali vi mislite da me vaše supruge ili druge žene vole više nego vi. To mislite zato što sam ja muško i da je zato spontano i prirodno da žene ponude ljubav muškarcu. Vi osećate da je to ženska ljubav i da muškarci ne mogu da gaje tu vrstu ljubavi.

Želeo bih da vam kažem da se potpuno varate! Nije tačno da žene mogu lakše da ponude ljubav meni zato što im je to spontanije. Učenici koji su sama ljubav prema svom Učitelju ga vole zato što je on njihov Učitelj, a ne zato što je muškarac. Najdraži učenik Šri Čaitanije ga je voleo svim bićem i bio je muškarac. Ramakrišnin najbliži učenik je bio Vivekananda, muškarac, Šri Aurobindov najdraži učenik je bio muškarac, Šri Krišnin najdraži učenik je bio Arđuna, muškarac, Budin najdraži učenik je bio Ananda, muškarac. Svi su bili muškarci!“

„Kako su to oni osvojili srca svojih Učitelja?“ upita jedan od učenika.

Učitelj se nasmešio i rekao: „Pomoću ljubavi, pomoću posvećenosti, pomoću predanosti. Kad kažeš da ti je teško da ponudiš svoju ljubav svom Učitelju, da je lakše tvojoj supruzi da ponudi ljubav Učitelju, moraš da znaš da ti imaš istu snagu ljubavi kao i tvoja supruga. Ljubav nije monopol žena. Bog je takođe dao i muškarcima ovu osobinu božanske ljubavi. Stvar je samo u tome što muškarci ignorišu ovu osobinu u sebi dok, u isto vreme, to traže od drugih, naročito od žena. Vi ne koristite svoju moć ljubavi, svoju moć srca. Više koristite aspekt moći vitala, svoj ego, nego svoj aspekt ljubavi. I zato žene brže napreduju.

Kad sam bio mnogo mlađi“, nastavio je Učitelj, „živeo sam u ašramu Šri Anande. Imao sam nekoliko iskrenih, apsolutno posvećenih obožavalaca među momcima. Svi su bili deset ili dvanaest godina mlađi od mene, ali kažem vam, ljubav koju su mi iskazivali, koju mi iskazuju i danas, ne možete ni da zamislite. Oni su učenici Šri Anande u ovoj inkarnaciji, tako da me ne mogu prihvatiti kao svog Učitelja. Ali da mogu, uveravam vas da bi njihova ljubav i posvećenost pokazala da je vaše uverenje u ovoj slučaju potpuno pogrešno!“

„Guru, da li su se muškarci i žene dosta družili dok su bio u ašramu Šri Anande?“ upitao je drugi učenik.

„Uopšte ne! Nisam imao nijednog prijatelja među ženama. Nisam imao ništa drugo osim života težnje i unutrašnje discipline. Moje sestre ne mogu to da veruju sada, kad me vide, da razgovaram sa ženama. One kažu: 'Nemoguće! Ovde si bio dvadeset godina i nisi razgovarao ni sa jednom devojkom'. Nisam čak razgovarao javno ni sa svojim sestrama, osim u retkim prilikama. Samo u toku poslednje tri ili četiri godine pre nego sam otišao razgovarao sam s njima slobodno.“

Jedan od mlađih momaka koji su slušali upitao je Učitelja: „Da li neko od učenika, u nekom ašramu u drugim zemljama, ima više ljubavi prema tebi od nas?“

Učitelj reče: „U mom ašramu u Portoriku verujem da imamo pet ili šest devojaka i oko trideset mladića. Ako odete u Portoriko, videćete šta je ljubav. Upitajte Manđu. Ona ih je posetila prošle godine i videla je te mladiće, dvadeset, dvadeset jedna godina, i kakvu ljubav gaje prema meni. Videla je kako me njena braća i sestre iz Portorika vole bezrezervno. Deset meseci godišnje sam ovde sa vama i jedva dva meseca boravim tamo. Šta tera te momke da ostanu na našoj stazi? To je njihova ljubav prema meni“.

„Zašto je nama tako teško da te volimo, Učitelju?“ upita jedan od starijih učenika.

„Zašto? Ako odete do korena problema imaćete odgovor: nedostatak poslušnosti. Oni koji nemaju poslušnost me nikada neće zavoleti. Ako nemate unutrašnju i spoljašnju poslušnost, nikad nećete moći da razvijete ljubav prema meni. Ako nemate nimalo ljubavi prema svom Učitelju, onda morate da znate da ste neuspeh na njegovom putu. Moj put je put ljubavi, posvećenosti i predanosti. Ako ne gajite nikakvu ljubav, kako onda očekujete da sledite moj put? Ako ne možete da zakoračite na prvu stepenicu, kako onda da zakoračite na drugu, posvećenost, i na treću i krajnju, predanost?

Ako me slušate i povinujete mi se, trebalo bi da osećate da je to ono što božansko u vama želi i što mu je potrebno. Ja pokucam na vrata vaše unutrašnje božanstvenosti, ali ona ne istupi, još uvek duboko spava. Kad pokušam da otvorim vrata, zatičem ogroman otpor, bezvoljan i tvrdoglav osećaj. I zato, slatka moja deco, molim vas da razvijete svoj aspekt ljubavi i posvećenosti koji će biti probuđen unutar vaše vlastite božanstvenosti. A unutar vaše božanstvenosti, Vrhovni — koji je vaš istinski Guru — uzdiže se u svojoj veličini.“

Učenički život u braku

Jednog popodneva je Učitelj okupio oko sebe sve učenike koji su bili u braku. „Hteo bih da budem vrlo, vrlo jasan u nekim stvarima sa vama“, započeo je. „U poslednje dve i po godine primao sam pisma od nekih od vas o tome da želite da imate svoju decu. I u unutrašnjem svetu me neki od vas mole da vam dozvolim da imate decu. Ponekad, neposredno nakon venčanja, vi mi pristupite iznutra i molite me da imate svoju decu. Za vaše vlastito dobro, sve vreme do sada sam preklinjao vaše duše i vaš emocionalni vital da nemate decu. Ali kakva korist od toga? Još uvek mi pišete pisma ili me iznutra za to molite.“

„Ali Učitelju“, reče jedan mladić koji se nedavno pridružio ašramu, „zašto ne želiš da imamo decu?“

Učitelj se blago nasmešio učeniku. „Rekao sam mnogo puta zašto ne želim da moji učenici imaju decu u ovom periodu života. Možeš kasnije pitati o tome neke druge učenike. Glavna stvar je u tome što kad imate decu, sigurno znam, nećete biti sposobni da meditirate ili da se koncentrišete na Svevišnjeg u meni kako biste inače to činili. Ponekad se šalim s nekim majkama da su njihova deca njihovi bogovi. Ali, kažem vam, ima istine u tome što vam govorim. U toku dvadeset četiri sata, koliko puta majka pomisli na Boga, a koliko puta pomisli na svoje dete? Sve vreme misli na dete. Njeno dete je njen Svevišnji“.

Supruga tog mladića je izgledala zbunjeno. Rekla je: „Učitelju, da li to znači da ne želiš da ikada imamo decu?“

„Ja nikad nikome ne kažem da on ili ona ne smeju u životu uopšte da imaju decu. Ako govorite da ja ne želim da imate decu, biću prvi koji će to opovrgnuti. Ali, neki od vas su ušli u duhovni život bez duhovne osnove. Ako za nekoliko godina budete mogli da asimilujete božansku svetlost, mir i moć, onda ćete, kad dobijete decu, biti sposobni da ih vodite. Kad ste bili spremni za brak, to sam vam rekao. Pa vas molim da osetite da ću, kad budete spremni da imate decu, takođe to sa vama raspraviti.

Pre dve godine rekao sam svim bračnim parovima da sačekaju dve ili tri godine prije nego što dobiju decu. Mislio sam da ćete značajno napredovati u toku te dve godine. Ljudi, da ste stvarno brzo napredovali u poslednje dve godine, bilo bi divno za vas da imate decu. Ali sad vidim da se nije dogodio napredak koji sam očekivao od vas. To je stvarno žalosno za mene. Još uvek gajim nadu da ćete uspeti da napredujete na u tom pogledu.

Ljubav koju nudite Svevišnjem u meni nikad neće biti ista ako dobijete decu u ovom periodu svog razvoja. Nakon četiri ili pet ili deset godina, ako značajno uznapredujete, onda ćete, i ako dobijete decu, možda ipak uspeti da održite istu ljubav prema Svevišnjem u meni, jer će vaš um dvadeset četiri sata misliti na mene“.

„Učitelju“, reče jedna mlađa žena, „izgleda da si nam o ovom mnogo puta govorio, ali kao da još nismo razumeli tvoju filozofiju.“

„Pre dve godine sam upozorio sve vas da ne dobijate decu“, rekao je Učitelj. „Ipak, te iste noći su me neki ljudi molili iznutra da im se dozvoli da imaju decu. Možete li to da verujete? Dva sata sam proveo govoreći o ovome i to je poslušnost koju onda dobijem. U jednom slučaju sam rekao roditeljima da ću ih izbaciti iz ašrama ako dobiju decu. Nisu me poslušali, ali moja samilost je snažnija od mog svetla pravednosti. Moja samilost je ta koja ima moć da prosvetli učenike.“

Učitelj se zatim okrenuo ka roditeljima koji ga nisu poslušali. „Koliko ste samo patili zbog samo ovog jednog čina neposlušnosti. Ponekad vas i ne pitam zašto ste tako tužni, jer znam da vam je nešto unutar vas reklo šta je razlog i da razgovor o tome na spoljašnjem planu neće pomoći. Ne krivim vas, ali kad vidim vaše lice, iznutra i ja plačem. U potpunosti vam opraštam za grešku koju ste načinili. Ovo je očeva samilost kada sin i ćerka učine nešto pogrešno. Ali, da ste me poslušali, kako biste sada bili srećni!

Rekao sam tebi i tvojoj ženi da uradite mnoge stvari, a niste ih uradili. Bilo je mnogo spoljašnje neposlušnosti, a u unutrašnjim svetovima, svi parovi su pokazali naposlušnost. U poslednjih osam ili devet meseci oboje ste jako patili. Možda mislite da Bog nije tužan. To nije tačno, On je je tužan. Spolja, ako sa vama oboma porazgovaram, neću biti u stanju da pomognem jer jer će vam samo ući u jedno i izaći kroz drugo uvo“.

Učitelj se okrenuo prema ostalim parovima: „Kako samo ovi roditelji pate. Vole se međusobno svim srcem, ali su ih deca razvukla na sve strane ne dozvoljavajući im više da se međusobno vole na isti način. Kako samo pate! Ko je uzročnik? Dete, koje traži pažnju, pažnju, pažnju. Bez obzira koliko iskreno i posvećeno želite da udovoljite detetu, ono nikad neće biti zadovoljno. Ipak, ovo dete ima poruku od Boga. Zašto ne može biti zadovoljno? Zato što vas dvoje nemate dovoljno svetlosti, mira, ravnoteže i drugih božanskih osobina. Zato su nastali problemi. Podizanje deteta je naj-najteži zadatak. To je samo malo lakše od Bogoostvarenja“.

„To je istina“, tužno reče suprug. „Ono što učenici vide je samo dobra strana podizanja dece. U ašramu, kad deca dođu sa roditeljima u salu za meditaciju, vide radost i vide kako blagosloviš decu. Ali, ne vide teške trenutke sa decom. A ima mnogo više posla i teških trenutaka nego radosti.“

Učitelj reče: „Dete donese jedan slatkiš ocu i otac je ponosan. Ali, otac zna da mu dete može doneti i veliki teret da se za njega pobrine. Spremanje deteta za svet je vrlo važna stvar. To je nešto najteže. Neki od vas nisu u stanju da srede ni vlastiti život. Neke osobe imaju čudne ideje, da kad im se bude govorilo: 'Majko', da će tada biti nešto, da će biti sigurne, jer neko za njima plače. Ali, one postaju još nesigurnije. One su već bespomoćne, a sa decom postaju još bespomoćnije. Nakon što ste svesno prihvatili duhovni život, ako očekujete od svoje dece da budu božanska, onda morate raditi vrlo naporno da im pomognete“.

„Ali Učitelju“, upita mlađa žena, „zar nije neophodno da imamo decu da bi ašram rastao?“

„Ne, ćeri moja“, reče Učitelj. „Prošlog meseca sam imao tešku raspravu sa jednom majkom preko telefona. Zašto? Njeno dete je još uvek samo devojčica, ipak ona želi od mene da je udam za nekoga. Prosto sam se razbesneo. Rekao sam: 'Ja sam tvoj duhovni otac, iskazujem ti veliku naklonost. Zar je ovo trenutak da se tvoja mlada ćerka udaje?' Ta majka misli da će, kad se njena ćerka uda, moći da ima decu za ašram. Rekao sam joj da na Majci Zemlji postoje bezbrojne duše koje neće prihvatiti duhovni život i koje će obezbediti nove duše svetu. Ne treba da brine. Trenutno nam nije potrebno da povećavamo broj samo zbog broja.

Stotine puta sam vam iznosio svoju filozofiju, ali me vi ili ne možete čuti ili me ne slušate. Iznutra i spolja me molite i molite da vam dozvolim da imate decu. Pokušavao sam i pokušavao, ali nema efekta.

Ali, ovo je sve prošlost, a prošlost je prah. Danas vam svima dajem odobrenje da imate decu. Od danas, ako budete imali decu, neću biti nezadovoljan. Potpuno vam odobravam. Ako osećate da ćete sa decom imati sposobnosti da trčite isto tako brzo kao sada, ili ako osećate da nekako možete održati skoro istu brzinu, ili ako zaostanete malo, ipak ću vas smatrati za svoje učenike. Ali, ne krivite mene ako počnu problemi. Vama predajem odgovornost. Kad dobijete decu, ako kažete da vam pažnja luta ili da je stalno samo na deci i ako ne napredujete brzo u duhovnom životu i ne uspevate da održite svoju unutrašnju visinu, onda vas molim da tada ne dolazite k meni.

Znači, dragi moji, vi morate da znate kakvu vrstu napretka želite. Ako budete imali decu, nikad se neću na vas naljutiti. Ali kažem vam, pre ili kasnije, ćete shvatiti da ste bolje napredovali bez njih. Kad ste pod zaslepljujućim svetlom, tada ne cenite svetlost. Ali kad odete iz ašrama na svoj posao, onda cenite meditativnu atmosferu koju nalazite ovde. Tek kad ste sa netežećim ljudima, počnete da cenite težeće ljude.

Tako da predajem odgovornost vama. Ako smatrate da vam neće smetati što se krećete sporo, onda u redu. Ali, ako želite decu samo da biste doveli više ljudi u ašram, želeo bih da vam kažem da mnogo pre nego što ta deca odrastu, ja više neću biti na Zemlji. Neću ostati na Zemlji dugo, jer samo ja znam kroz kakve patnje prolazim. Imajte decu, ali ako ne budete napredovali, ništa vam neću reći. Prema određenom delu vašeg postojanja ću biti indiferentan“.

„Zar ne bi mogla deca da stvore više bratskog i sestrinskog osećaja između muža i žene?“ upita jedan od muževa.

„U većini slučajeva“, objasni Učitelj, „rekao sam parovima da ograniče svoj vitalni život. Koristeći snagu svoje volje, uvećavate je. Ako se možete ograničiti, u ograničenju je sloboda. Onda, kad žudnje nestanu, tad je na kraju taj bratsko-sestrinski osećaj. Tada pogledajte koliko možete držati na uzdi svoj vital. Dok ga pročišćavate i minimalizujete, automatski se približavate bratskom ili sestrinskom osećaju.“

„Učitelju“, reče mladić koji se nedavno oženio, „ako odlučimo da bismo voleli da imamo decu, da li je istina da ti možeš da odeš u svet duša i spustiš dole posebnu dušu da se rodi u našoj porodici?“

„To sam radio u prošlosti“, odgovori Učitelj, „i sad pokušavam da pomognem ovim dušama. Ali više ne garantujem da ću spustiti dušu za roditelje.

Duhovni Učitelj može da uradi mnoge stvari, ako je to Volja Svevišnjeg. U jednom slučaju, Svevišnji je zatražio od mene da promijenim pol deteta. Možete li to zamisliti? U maloj sobici, odmah pored sobe u kojoj je bila majka, morao sam da upotrebim takvu okultnu moć! Neću da vam kažem zašto, ali Svevišnji je ovo hteo iz posebnog razloga. A ta mi osoba čak nije ni blizak učenik.

Ali ovo su sve priče“, reče Učitelj smešeći se, „Možete ih zvati pričama za malu decu.“

„Učitelju“, upita stariji čovek, „da li mnogi od tvojih učenika koji nisu u braku žele da se ožene, udaju?“

„Nažalost, neki od momaka i devojaka koji nisu u braku misle samo na parove koji jesu u braku. Trava je uvek zelenija kod komšije. Neudate devojke zavide udatim devojkama, a udate devojke zavide neudatim devojkama. Uvijek kažem da ako ostanete van braka, možete trčati kao jelen. Ali u nekim slučajevima, kad ljudi ostanu van braka, uopšte ne napreduju. Njihov um luta i razmišljaju o apsolutno najgorim nebožanskim stvarima. A kad uđu u brak, onda bar nešto čistote uđe u njih na fizičkom planu. Um, vital i telo su tada verni, svest postane verna. Pa sad, zar to nije napredak? Znači, brak im je pomogao na taj način.“

„Da li možeš da nam to još malo objasniš?“ upita jedna mlađa supruga.

„Pre ste samo razmišljali o drugim devojkama ili momcima, ali sad, kad vaš um počne da luta, odmah pomislite: 'Šta će moj muž misliti o meni?' Recimo da supruga priprema dobar doručak za supruga ili mu je kaže nešto lepo. Ako um muža počne da luta, dobra stvar koju je supruga uradila će odmah, u tom trenutku, istupiti napred. A pre, šta ga je sprečavalo? Znači, svi vi ste stvarno napredovali na ovaj način. Opet, postoje neki učenici kojima nije potreban brak i oni pokušavaju da na drugi način postignu istu vrstu napretka. I tako, svi ste napredovali, i ako sad ne želite da sebi zakomplikujete život, nemojte imati decu.“

„A kako je to sa druženjem sa drugim muškarcima i ženama kad već jednom uđemo u brak?“ upita jedna žena.

„Indijci su uradili mnogo glupavih stvari, kažem vam”, reče Učitelj, „ali im je Bog ipak dao nešto zdravog razuma. U indijskoj porodici, muž i žena nastoje da svuda idu zajedno. Ako žena nije tu, muž se izgovara da je bolestan i obrnuto. Oni postupaju ispravno, jer na taj način održavaju blisku vezu u porodici. Da nije tako, došlo bi do nesvesnog uznemirenja. Zašto biste stvarali takvu nelagodu u životu svoje žene ili muža? Kome treba najviše da udovoljite? Ako osećate da treba da najviše udovoljite svom muži ili svojoj ženi, dobro je. Postanite kao jedno, a onda nastojte da najviše udovoljite meni. U krajnjem ishodu, Svevišnji u meni je taj kome treba najviše da udovoljite. Ja hoću da budete zajedno i da postanete jedno. Ako ne možete da postanete jedno, ako se sve vreme svađate i borite, time ne udovoljavete nikom. Međutim, ako zajedno možete da udovoljite meni, onda možete udovoljiti čak i svom najvećem neprijatelju,

Ljudski um je pun sumnji, kažem vam. I šta se dogodi kad se udata žena previše druži sa neoženjenim ili oženjenim muškarcima? Ako si ti muž koji se druži sa nečijom suprugom, tvoja supruga ti neće čitati srce da vidi da li si sposoban za prijateljstvo na bratskom nivou i imaće svako pravo da sumnja u tebe. Isto to važi kad se supruga druži sa nečijim mužem. Ako se družiš sa drugima, nesvesno praviš probleme drugom supružniku. Druženje možda neće spustiti tebe sa tvoje duhovne visine, jer ti znaš da si čista. Ali, ako te tvoj muž ili supruga posmatra, u njegovom ili njenom trenutku slabosti se može pojaviti puno sumnje. Pa ako morate da se družite, družite se kad ste zajedno.

U unutrašnjem svetu ponekad dobijam pritužbe od muža da je supruga neverna i obrnuto. Osećam da su to jako delikatne situacije i spolja i iznutra. I zato vam ovo govorim danas. Zašto sebi praviti probleme? Znate da se možete družiti sa drugima, ali mora da postoji granica.“

„Učitelju“, druga učenica upita, „da li ćeš preuzeti odgovornost za još božanskih brakova?“

„Naprotiv“, reče Učitelj, „u budućnosti ću se odreći svojih odgovornosti za božanske brakove. Oni su mi doneli patnju za deset inkarnacija. Pokušavao sam kroz božanske brakove da uradim nešto novo što drugi Učitelji nisu dopuštali. Neki Učitelji su govorili da žene nisu za duhovni život niti da budu učenice jer su vezane za zemaljsko. Onda, je bio jedan duhovni Učitelj, žena, koja je govorila da su svi muškarci vulgarni. Verovala je da žene nesumnjivo imaju važnu ulogu koju trebaju da odigraju u duhovnosti.

Ponekad je neophodno da ovako govorim. Kad god ovako govorim grupi, svima se svest odmah uzdigne. Oproštaj je odavno podaren. Sledeća stvar je da održite svest visoko koliko je moguće. Sad bih želeo da svi parovi deluju kao heroji. Ako upotrebite svoj brak kako treba, pod mojim vođstvom ćete imati četiri oka, četiri ruke. Ali, vi to ne radite. Umesto toga ubijate jedni druge, i dok se međusobno ubijate, zabijate strele u moje srce. I one stvarno jako bodu.“

Učitelj zastade. „Gajio sam velike nade u svoju duhovnu decu. Ali baš kao što vi očekujete nešto od mene, ja sam takođe imao očekivanja. Ja sam vam dosta dao i vi ste meni dosta dali. Ali, nema kraja našem davanju. Pa pokušajmo da udovoljimo jedni drugima na svaki način.“