Čin I, Scena 2

(Kuća Dr. K. D. Goša. Nasmejani vrt ispred. Švarnalata, njegova žena, bere cveće i peva.)

```

Šta ćemo mi smrtnici da radimo? O, naše je da dočekamo

S veđom obožavanja cvetove Njegovih stopala!

```

(Ulazi K. D. Goš)

KRIŠNA DAN: Ne mogu da poverujem svojim ušima! Pevaš iznenađujuće slatko. Kažu da si ti "Ruža Rangpura", a ja znam da si nenadmašna žena. Ali te još nikad nisam čuo kako pevaš.

ŠVARNALATA: Pravo da ti kažem, nemam sklonost ka muzici; u najmanju ruku, muzika mi nije jača strana.

K. D.: Ko je to onda bio, pevajući poput anđela?

ŠVARNA: Oh! Zar ne znaš da bilo ko može da peva kad je sam?

K. D.: Ne uvek. Pevač u meni, ako ikakvog ima, ne bi pevao, pa makar ni nasamo.

ŠVARNA: Verujem da bi i ti pevao da si usnio moj san.

K. D.: San! Hajde, otvori srce. Nisam li ja tvoj muž?

ŠVARNA: Tačno, i ti si jedina osoba kojoj se poveravam. Ali nije pravi trenutak da odam tajnu. Da vidim da li će se moj san obistiniti.

K. D.: Švarna, zar i ti! – izgleda da si ti moje osmo svetsko čudo.

ŠVARNA: Ovo je duga priča. Bilo bi to kao Mahabarata ako bih ti je ispričala. Da skratim, imala sam igračku Krišnu kad sam bila dete. Dok sam rasla bila sam sklona da se molim Šri Krišni uveče kad je Zemlja tonula u tišinu. Moja jedina želja je bila da budem majka otelovljenog Božanskog.

K. D.: Mi smo isuviše ljudski za božanski san. Kaušalja, Devaki, Sači – je li bilo ikoga na Zemlji ko je propatio više od njih? Kakva maštovita želja, stvarno! Kakav uzvišen san!

ŠVARNA: Ali me nisi saslušao do kraja.

K. D.: Da, reci sve što imaš. Držaću to za sebe. Dajem ti svoju časnu reč.

ŠVARNA: Ali, poznaješ li ti sebe? Ti si ateista.

K. D.: Ateista! Moj otac je bio Hindus, pa sam i ja. Ja sam poklonik Kali. Majka mog oca je u Varanašiju. Posvećenica Gospoda Šive je ona. Jesam li ja ateista zato što se krećem u evropskom društvu?

ŠVARNA: Neka ti bude. Moj san zahteva hrabrenje tvog srca, tvoje istinsko saosećanje!

K. D.: Švarna, praznim svoje srce za tebe.

ŠVARNA: Moja molitva će uroditi plodom ubrzo. On, Svetlost sveta, je u meni. (Stidljivi osmeh.)

K. D.: Je li? (Širok osmeh.)

(Ulazi siromašni musliman u velikoj žurbi.)

ABDUL: Babu, Babu! Kolera je izbila u našem selu. Ja sam veoma, veoma siromašan. Dva moja sina su zgrabljena na onaj svet prošle nedelje. Moj najmlađi, moj najdraži, moj poslednji sin preti da ode. Molim vas, svratite u moju kolibu. Vaše samo prisustvo će izlečiti mog sina koji umire.

K. D.: Daću sve od sebe. Moj život na Zemlji nema drugog cilja do li da štiti slabe i pomaže onima u nevolji. Oni koji se valjaju u bogatstvu mogu da zovu čuvene lekare. Ali moja ruka i bočica su za one čiji je prijatelj siromaštvo samo. Moj rad je da dobijem novac od onih što imaju i da doprinesem fondovima onih koji nemaju.

ABDUL: Babu, Babu! Mogu da platim bujicu vašeg saosećanja samo svojim suzama blaženstva

(Izlaze K. D. Goš i Abdul.)

ŠVARNA: (Lijući suze.) Avaj! Njega nazvati ateistom čije srce je bujica saosećanja – živa slika čovekoljublja? O Milostivi! O Svetlosti slepih! Tvoje praštanje, tvoje veliko praštanje želi moj oštri jezik.

From:Chinmoy Kumar Ghose,Silazak Plavetnog, Sri Chinmoy Lighthouse, 1972
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/db