Ako hoćeš da vodiš duhovni život, moraš da imaš istu vrstu osećanja prema duhovnim stvarima. Moraš da osetiš da ćeš biti potpuno izgubljen ukoliko se ne moliš i ne meditiraš. Ukoliko ne plačeš, ukoliko se ne predaš višoj božanstvenosti, čitavo tvoje postojanje neće imati nikakvu vrednost. Moraš da osetiš da si bez unutrašnjeg vođstva potpuno bespomoćan i izgubljen. A to unutrašnje vođstvo dolazi jedino kada zaista hoćeš da predaš svoje neznanje Svetlosti koja je u tebi.
Ima na milione i milijarde ljudi na ovom svetu koji se ne mole i ne meditiraju, ali ipak postoje, iako možda vode životinjski život. Ali, ako osećaš da nije dovoljno da naprosto vegetiraš na ovom svetu, ako osećaš da bi tvoje postojanje trebalo da ima neko značenje, neku svrhu, neko ispunjenje, tada moraš da pođeš unutrašnjem životu, duhovnom životu. Ako vidiš da ti jedino unutrašnji život može ponuditi Mir, Svetlost i Blaženstvo, naravno da ćeš se onda predati tvom unutrašnjem životu.
Zato će ljudi koji teže pokušati da prevaziđu zemaljske okolnosti i zbivanja i da se predaju svojoj unutrašnjoj božanstvenosti. To nije predanost roba njegovom gospodaru; to nije bespomoćna predaja. Ovde čovek predaje svoje nesavršenosti, ograničenja, okove i neznanje svom najvišem Sopstvu, koje je preplavljeno Mirom, Svetlošću i Blaženstvom.From:Sri Chinmoy,Onostrano u nama — Zbirka tekstova 1964-1974, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bw