Božanska Samilost nije kao ljudska samilost. Na ljudski način mi možemo da imamo samilost i sažaljenje prema nekome, ali ta samilost nema snage da promeni tu osobu i navede je da iz svog stanja neznanja trči prema Svetlosti. Što se tiče Božije Samilosti, ona je sila koja menja i preobražava aspiranta i sprečava ga da čini ozbiljne greške u njegovom duhovnom životu. Da nije bilo Božije Samilosti, nijedan od mojih učenika ne bi išao putem Samospoznaje. Ta Samilost je ono što ih sprečava da počine ozbiljne greške i da skrenu sa puta. Božija Samilost dolazi učenicima pomoću Milosti njihovog Učitelja. Kad Bog pokazuje Samilost kroz duhovnog Učitelja, On očekuje da Mu tragalac odmah priđe blizu, bliže, najbliže. Jedino pomoću Samilosti učenik može da postane najbliži Bogu.
Ljubav se veoma često može pogrešno razumeti. Ako neko pokaže ljubav, ljudi mogu da misle da u njenoj pozadini stoji neki motiv. Oni misle: „On mi pokazuje posebnu ljubav, pa zato traži neku posebnu uslugu“. U osećanju ljubavi između Gurua i učenika, možda učenik voli pedeset posto, a Guru pedeset posto. Ali, u Samilosti, Guru može da pokazuje devedeset devet posto, a učenik samo jedan posto, ali čak i sa tih jedan posto učenik pokušava da uđe u polje neznanja. Kad se pojavi Samilost, ona leti kao strela i kida veo neznanja.
Ljubav može da ostane čak i sa neznanjem, ali Samilost to neće učiniti. Samilost mora da bude uspešna; inače će biti povučena. Ona će ostati nekoliko sekundi, ili nekoliko minuta, ili nekoliko godina; ali, ona mora da pošalje izveštaj najvišem Autoritetu i kaže da li je bila uspešna ili ne. Na kraju dolazi trenutak kad najviši Autoritet kaže: „To je jalova pustoš. Vrati se“. Tada Samilost mora da odleti nazad najvišem Autoritetu, Svevišnjem.
Istinski duhovni Učitelj nastoji da se približi svojim učenicima snežnobelom, najčistijom ljubavlju. Ali, on često ne uspeva, jer na njegovu ljubav nema odgovora. Potom on menja svoj pristup i pokušava Samilošću. I opet njegova Samilost često biva odbijena i pogrešno shvaćena u toj meri da se uistinu zloupotrebljava i iskorišćava. Ljudi Učiteljevoj najčistijoj Ljubavi i Samilosti pripisuju skrivene motive. Kada Učitelj priđe nekome, ta osoba sumnja u njegove motive. „Kako Učitelj može da bude toliko dobar? Kako može da bude tako ljubazan? Možda hoće nešto više, nešto važno od mene“.
Doživeo je neuspeh sa svojom Ljubavlju i sa svojom Samilošću. Šta ostaje? Neizbežna strogost! Ljubav će se nastaviti i Samilost će se nastaviti, ali tim dvema božanskim osobinama Učitelj dodaje strogu unutrašnju i spoljašnju disciplinu. Na kraju, ako u životu nekog aspiranta ne vidi tu unutrašnju i spoljašnju disciplinu, Učitelj je primoran da mu kaže da njegov put nije za tog aspiranta. Njegova misija može da raste i ispuni se jedino pomoću tragaočeve istinske unutrašnje posvećenosti i nesebičnog, posvećenog služenja.From:Sri Chinmoy,Onostrano u nama — Zbirka tekstova 1964-1974, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bw