Tada čovek pokušava da otkrije nešto drugo da bi dokazao svoju superiornost. On pokušava da primeni svoju moć nasilno, agresivno. On hoće da dokaže svetu da je važan. Da bi dokazao svoju istaknutost, on se služi svim sredstvima, a njegova savest mu ne smeta. Bog mu, iz svoje Beskrajne Darežljivosti, opet dolazi i kaže: „To je pogrešan izbor. Ne možeš da dokažeš svetu da si neuporediv, jedinstven. Ono što zapravo žudiš da dobiješ od svoje superiornosti je radost, neograničena radost. Ali, ta neograničena radost nikad neće biti tvoja ukoliko ne znaš tajnu nad tajnama. A ta tajna je tvoje nerazdvojno jedinstvo sa svim ljudskim bićima na zemlji“.
Potom Bog nastavlja. Kaže da je On jak, da je srećan, da je ispunjen upravo zato što je On jedno sa svakim ljudskim bićem, sa čitavim univerzumom. Jedino kad je čovek sjedinjen sa ostatkom sveta, on može da bude potpuno srećan. A ta sreća čini čoveka neuporedivim na zemlji. Nije moć to što nas čini nadmoćnim ili što čini da osećamo da smo neuporedivi, već naše neuporedivo jedinstvo sa Bogom i svetom. Nismo drugima potrebni zato što imamo moć. Ne, drugima je očajnički potrebno jedinstvo naše duše. Mi smo veliki, mi smo veći, mi smo najveći jedino kad svesno osećamo da smo jedno sa čitavim svetom.From:Sri Chinmoy,Onostrano u nama — Zbirka tekstova 1964-1974, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bw