Pitanje: Kako da proširimo srce i steknemo više božanskih osobina u našim svakodnevnim aktivnostima i odnosima sa ljudima?

Šri Činmoj: Duhovni život nije život ravnodušnosti. Međutim, čovek mora da koristi rasuđivanja kad ima posla sa svetom. Ako od srca dajete svima, bez obzira o kome se radi, ljudi mogu da počnu da vas iskorišćavaju. Ako neki lopov želi da kupi alatku da bi njome obijao, pa ako mu neko sa velikodušnim srcem da novac ne pitajući kakav je to čovek ili zašto mu je potreban novac, ko će onda biti delimično odgovoran za dalje krađe ovog lopova? Čovek koji mu je dao novac. Jedna duhovna osoba može da ima zaista široko srce, ali joj je važnije da mudro koristi kvalitete svoga srca nego da vapi za njegovim proširenjem.

Bog je našem srcu već dao mnoge božanske osobine, ali ih mi ne koristimo i tako usporavamo naš duhovni rast. Veoma malo ljudi, moram da kažem, zna šta je zaista duhovno srce. Mi zapravo brkamo emocionalni vital sa srcem. Ovog trenutka želimo nekome da damo sve, ali narednog trenutka želimo da sve zadržimo za sebe. Ovog trenutka, bez ikakvog razloga, spreman sam da vam dam sve, a narednog trenutka, opet bez ikakvog razloga, spreman sam da vam oduzmem život. Takva vrsta osećanja uopšte ne dolazi iz srca. To je igra našeg zahtevnog i neprosvetljenog vitala.

Ako naš vital nastoji da igra ulogu srca, on će pokušavati da dominira drugima da bi ih naveo da osete da smo im očajnički potrebni zato što mi imamo mudrost ili svetlost, dok oni nemaju. Ali, samo postojanje srca je zasnovano na poistovećenju. Poistovećenje je svetlost. Duhovno srce može da se poistoveti jedino sa svetlošću i blaženstvom, jer ono stalno dobija svetlost i blaženstvo od duše. Mi se možemo poistovetiti sa nečijom tugom, ali se mi zapravo poistovećujemo sa svetlošću unutar te tuge. Unutar bola, unutar patnje, pa čak i unutar tame postoji svetlost. Na kraju, srce se poistovećuje sa tom unutrašnjom svetlošću. Ako svakog dana plačemo za našom unutrašnjom svetlošću, videćemo da će se srce sigurno proširiti. Ali, ako želimo da proširimo srce bez svetlosti, samo ćemo proširiti svoje neznanje. Jedino kad plačemo za Najvišim naše će se srce zaista proširiti.

Moramo da shvatimo da moramo da se okanemo vitala koji nas obmanjuje i iskorišćava. Vrlo često sile iz nečistog vitala, ispod pupka, ulaze u naše srce i donose nam patnju. Pročišćenje vitala je apsolutno neophodno ako hoćemo da vital deluje božanski, zajedno sa srcem. U suprotnom, srce će morati da samo igra svoju ulogu. Zato, molim vas, pazite da kad imate posla sa ljudima ne dajete lažnu svetlost zahtevnog i posesivnog vitala. U ime brižnosti, mi često nudimo brige, strepnje, nečistote i tako dalje.

Uopšte nije teško da na površinu iznesemo dobre osobine našeg srca, kao što su to saosećanje i brižnost. Te osobine možemo da izvedemo u prvi plan pomoću naše težnje. Mi težimo za Bogom, koji nesumnjivo ima više Brižnosti, Privrženosti i drugih osobina srca nego mi. Naša iskrena težnja može da nam odozgo od Boga donese te osobine.

From:Sri Chinmoy,Onostrano u nama — Zbirka tekstova 1964-1974, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bw