Ego je odvojenost i individualnost. Odvojenost i ljudska individualnost ne mogu da žive u moru jedinstva i univerzalnosti. Ako hoćemo da zadržimo našu odvojenu individualnost, naš život će se završiti uništenjem. Jedna kap, pre nego što uđe u okean, kaže: „Evo moćnog okeana, beskrajnog okeana. Kada uđem u njega, biću potpuno izgubljena, biću potpuno uništena. Neću postojati!“ Ali, to je pogrešan način razmišljanja. Ona bi trebalo da oseti: „Kad uđem u to prostrano more, moje postojanje će se nedeljivo stopiti sa njim. Tada ću moći da kažem da je beskrajni okean deo mene“. Ko to može da porekne? Čim kap uđe u okean, ona se sjedinjuje sa okeanom; ona postaje sam okean. Ko tada može da odvoji svest kapi od svesti čitavog beskrajnog okeana?
Ljudski ego nam neprestano smeta. Ali, ako imamo božanski ego koji nas navodi da osećamo: „Ja sam Božiji sin, ja sam Božija ćerka“, nećemo nastojati da odvajamo naše postojanje od ostatka Božije tvorevine. Bog je Sveznajuć, Svemoguć, Sveprisutan. Ako je On sve, On je i svuda, a ako sam ja Njegov sin, kako mogu biti ograničen na neko specifično mesto? Božanski ego ili božanski ponos je apsolutno neophodan. Ja sam Božije dete. Moje je pravo po rođenju da Ga ostvarim, da otkrijem Njega u sebi i u svima. On je moj Otac. Ako On može da bude tako božanski, u čemu je problem sa mnom? Potekao sam od Njega, od Apsoluta, od Svevišnjeg; zato bi i ja trebalo da budem božanski“. Ta vrsta božanskog ponosa mora da izbije u prvi plan. Obični ego koji nas neprekidno ograničava mora da se preobrazi. Naš jedini izbor bi trebalo da bude božanski ego, božanski ponos koji smatra univerzum sasvim svojim.
Ego se bavi jedino ličnošću i njenim posedima. Ako se bavimo univerzalnom Svešću, mi postajemo čitav univerzum. U toj svesti, mi se ne ponašamo kao sićišni pojedinac koji može jedino da poseduje sebe i izjavjluje: „Ovo je moja imovina. Ovo je moja sposobnost. Ovo je moje dostignuće“. Ne, tada će on reći: „Sva dostignuća su moja. Nema ničeg što ne mogu da smatram sasvim svojim“.
U duhovnom životu, najlakši način da se pobedi ego jeste da se pet minuta dnevno ponudi zahvalnost Bogu. Tada ćete osetiti da u vama raste jedan sladak, mirisan i lep cvet. To je cvet poniznosti. Kada Mu ponudite zahvalnost, Bog vam daje nešto najlepše, a to je zahvalnost. Kada vidi cvet zahvalnosti, ego nestaje, jer oseća da može da postane nešto bolje: univerzalno jedinstvo.
Što više dajemo, to nas više cene. Pomislite na drvo koje raste. Drvo ima cvetove, plodove, grane i stablo. Ali, drvo se ne zadovoljava time što ima tu sposobnost, već time što nudi svoju sposobnost. Njega zadovoljava jedino davanje sebe. Kad ponudi svoje plodove svetu, ono se klanja sa krajnjom poniznošću. Kad nudi senku ili zaklon, ono ih nudi svima, bez obzira na njihovo bogatstvo, položaj ili sposobnost. I mi stičemo istinsko zadovoljenje davanjem sebe, a ne time što sve zadržavamo samo za sebe.
Ego uvek nastoji da poseduje stvari za sebe. Ali, kad prevaziđemo ego, mi pokušavamo da damo sve da bismo udovoljili Bogu, da bismo udovojlili svetu i da bismo udovoljili svojoj duši. Na ljudskom nivou, ego pokušava da bude zadovoljan koristeći stvari za svoje ciljeve. U duhovnom životu, mi prevazilazimo ljudski ego, a potom koristimo te stvari u božanske svrhe, na zadovoljstvo čitavog sveta.From:Sri Chinmoy,Onostrano u nama — Zbirka tekstova 1964-1974, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bw