Pitanje: Kako da se odvojim od moje fizičke želje?

Šri Činmoj: Pre svega, pošto si prihvatio duhovni život, moraš da se zapitaš da li te želje zadovoljavaju i ispunjuju ili ne. Pre nego što zaista nešto poželiš, ti imaš na umu objekt ili plod tvoje želje i misliš da ćeš biti srećan kad dosegneš taj objekt. Na nesreću, ono što na kraju dobijaš je frustracija. Kada svojim umom uđeš u fizičku ili nižu vitalnu želju, uhvaćen si. Ulaziš u samu čeljust proždrljivog tigra. Kada si u stanju da se koncentrišeš na želju, možeš da iznutra osetiš da na njenom početku nema svetlosti, na kraju nema svetlosti i u sredini nema svetlosti. Od početka do kraja tu je samo tama, a tama znači odsustvo božanskog zadovoljstva. Ako taj rezultat možeš da osetiš pre nego što zaista nešto poželiš, lako možeš da svoj život odvratiš od želje.

Moraš da osetiš da je ono što želiš težnja, a ne želja. Onog trenutka kad počne da teži, čovek oseća istinsko zadovoljstvo. To istinsko zaovoljsto dolazi zato što je težnja sposobna da se svesno i duševno poistoveti sa najdaljim mestima na svetu, sa najdubljim i najskrovitijim bićem i sa najvišim transcendetalnim Sopstvom. Ako osećaš da ti je istinski neophodno da težiš, videćeš da će fizičke, vitalne i mentalne želje prestati da kucaju na vrata tvog srca.

U svakom ternutku moraš da budeš usmeren na svoj cilj. Ako hoćeš da se koncentrišeš i meditiraš na Sunce dok izlazi rano ujutro, moraš da se okreneš prema istoku, a ne u nekom drugom pravcu. Ako gledaš ka zapadu a trčiš ka istoku, saplešćeš se. Ako hoćeš da budeš siguran u svoj cilj ostvarenja Boga, nećeš gledati iza sebe ili oko sebe, već jedino ka svetlosti. Ti možeš da pobediš svoje fizičke želje jedino ako budeš trčao ka svetlosti. Ne misli na svoje fizičke želje, već misli na svoju težnju. Ako možeš da trčiš napred sa usredsređenom rešenošću, ograničenja i želje će iščiliti iz tvog života. Težnja je jedino rešenje. Za spoljašnjim stvarima plačeš; možeš takođe da plačeš i za unutrašnjim stvarima. Ako možeš da iskreno plačeš, možeš da duhovno letiš.

```

Kada mislim, tonem.

Kada biram, gubim.

Kada plačem, letim.

```

Mi moramo da imamo unutrašnji plač, a taj unutrašnji plač mora da bude plač deteta. To dete plače za svojom majkom. Majka trčeći dolazi detetu, bez obzira gde je ono. Dete je možda u dnevnoj sobi ili u kuhinji, ali majka trčeći dolazi da nahrani dete. Slično tome, kada iznutra plačemo, spontano plačemo za Svetlošću i Istinom, iz Svoje beskrajne Darežljivosti, Bog će nam pokazati Svetlost i u tu Svetlost ćemo izrasti.

From:Sri Chinmoy,Onostrano u nama — Zbirka tekstova 1964-1974, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bw