Ako prisvojimo neistinu kao sasvim našu, šta se dešava? Istina ćuti. Ali, ako tad poželimo da sledimo istinu, neistina dolazi i udara nas, vređa nas, obeshrabruje nas. A istovremeno, istina baš ne gori od želje da nas prisvoji, zato što je videla koliko smo puta dodirnuli njena stopala i obećali da ćemo je slušati, ali se to stalno iznova pokazivalo kao puka priča. Mi kažemo da ćemo slediti put istine, ali narednog trenutka počinjemo da slušamo neistinu, jer u tome više uživamo. Istina je stotine i hiljade puta čula naša lažna obećanja.
Kada se zaista trudimo da ispunimo obećanje koje smo dali istini, možda ćemo osetiti pritisak neistine u svom umu: „Kuda si pošao?“, kaže ona. „Obećao si da ćeš uvek ostati sa mnom“. Ali, doći će dan kada će istina videti da smo apsolutno iskreni i tada će se krajnje moćno boriti protiv neistine. A kada postanemo potpuno jedno sa istinom, videćemo da sve mračne sile u nama i oko nas nemaju drugog izbora osim da se predaju.
A sa druge strane, neki ljudi iskreno vape za svetlošću, ali bez zadovoljavajućeg rezultata, naprosto zato što Božiji suđeni čas još nije kucnuo. Ako seljak oseća da će istog dana kad počne da obrađuje svoju zemlju požnjeti obilnu žetvu, smučiće mu se i napustiće polje kad posle nekoliko nedelje iskrenog napora ne vidi rezultat. Iako je iskrenost važna, vreme je ipak značajan faktor. Polje može da donese zadovoljavajuće plodove samo u vreme koje Bog odabere. Naš tempo i Božiji tempo ne moraju da budu, a veoma često i nisu isti. Ako smo sto posto predani, osećaćemo da ćemo, ako ne postižemo zadovoljavajuće rezultate, večno čekati na Božiji Čas. Ali, ako nismo predani, mi nećemo prihvatiti Božiju Volju. Postaćemo potišteni i razočarani i odustati od bitke, pa ćemo nesumnjivo biti gubitnici.
Ono što nam je potrebno je svetlost. Ali, ako svetlost ne dolazi, moramo da budemo spremni da čekamo čitavu Večnost da beskrajna Svetlost ispuni naše unutrašnje i spoljašnje biće. Neistina će tada smesta osetiti da smo spremni da čekamo milione godina da bismo zaronili u more svetlosti i izgubiće interesovanje za nas. Ako Bog hoće, On može da nam da ono što mi želimo odmah, ali ako On oseća da nije trenutak, mi moramo da čekamo. Potom, ako imamo strpljenja, koje samo po sebi predstavlja širenje svetlosti ili svesti, moći ćemo da osetimo da uvećavamo svetlost koju imamo i svetlost koja ulazi u nas.From:Sri Chinmoy,Onostrano u nama — Zbirka tekstova 1964-1974, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bw