Spontana vera je dar od Boga koji dopušta ljudskom u nama da vidi, oseti i raste u samu sliku Božiju. Verovanje pomoću ličnog napora je ljudsko zemaljsko otkriće, iako je u izvesnoj meri i ono takođe neophodno.
Kad verujemo, vidimo. Kad vidimo, verujemo. Ako vidi kad veruje, tragalac postaje jedan savršeni insrument da ga Svevišnji koristi na Njegov sopstveni Način. Ako veruje kad vidi, tragalac se svečano zaklinje i Bogu i samom sebi da će ostvariti i ispuniti Boga na zemlji. Ali, nema izvesnosti, nema garancije. On će možda ispuniti svoje božansko obećanje, a možda neće, jer ga u svakom trenutku njegovog putovanja mogu napasti brojne sumnje, strahovi, ljubomore, strepnje i noć neznanja.
Verovanje pomoću napora je prihvatanje, puko prihvatanje, Istine i Svetlosti. To verovanje je obično mentalno i intelektualno. Ali, spontano verovanje je svesno i stalno jedinstvo sa Istinom i Svetlošću. To ne znači da je verovanje koje se stekne ličnim naporom beskorisno; lični napor ima svoju vrednost, ali on nije tako snažan i pouzdan kao spontano verovanje.
Nisu samo obična ljudska bića, već i mnogi duhovni divovi, patili od sumnji i drugih nebožanskih osobina u svojoj ljudskoj prirodi pre nego što su se posvećeno i od sveg srca otisnuli u duhovni život. Verovanje koje dolazi iznutra predvodi božansku duhovnu vojsku, a ta vojska uništava naše sumnje, tačnije, recimo da ona prosvetljuje naše sumnje, usavršava naše nesavršenosti i preobražava naše vezanosti i ograničenja u božansku punoću.
Mi imamo dva glavna organa: oko i uho. Naše oči često, ako ne i uvek, veruju same sebi. Naše uši veoma često veruju drugima. To su naše ljudske oči i ljudske uši. Ali, božansko oko, treće oko, verovaće jedino u viziju Božanstvenosti, a božanske uši verovaće jedino u istinu Stvarnosti. Kad slušamo unutrašnju zapovest, kad imamo sposobnost da rastemo u stalnu poslušnost našem Unutrašnjem Pilotu, mi iznutra i spolja osećamo prisustvo spontanog verovanja. Verovanje je stvarnost naše unutrašnje poslušnosti. To je božansko verovanje, spontano verovanje. Verovanje pomoću napora je ograničeno, disciplinovano ljudsko razumevanje.
Verovanje je moć. Pravi tragalac za beskrajnom Istinom to zna. Jedan neiskren i netežeći tragalac je svestan istine da je verovanje moć, ali ne može da prevaziđe razumevanje ili znanje: dok iskren, istinski i posvećeni tragalac zna da je ta vera dinamička moć i poseduje je kao potpuno svoju.
Mi vidimo drvo. Drvo donosi cvetove, a ubrzo zatim vidimo plodove. Cvet je glasnik ploda. U duhovnom životu, verovanje je cvet. Verovanje je božanski anđeo koji ulazi u nas kao glasnik Gospoda Svevišnjeg.
Mi možemo da odgajimo verovanje. Ako nemamo verovanje, mi možemo da ga razvijemo. Kako? To možemo da uradimo tako što ćemo se družiti sa iskrenim duhovnim ljudima kojima je više stalo do Boga nego do zadovoljstva. Ima takođe ljudi kojima je stalo jedino do Boga u ljudskim bićima, pa ako se družimo sa takvim ljudima, možemo da razvijemo verovanje. Kad imamo verovanje, možemo da šetamo sa Bogom u Njegovom Vrtu Svetlosti i Blaženstva.
Ali, u duhovnom životu spontano verovanje nije i ne može da bude poslednja reč. Postoji nešto beskrajno više i dublje od verovanja, a to je vera. Kad imamo verovanje, mi možemo da u ogromnoj meri napredujemo na jedan dan ili mesec ili godinu. Ali, ako potom svesno ili nesvesno podlegnemo nebožanskim silama, naše verovanje će izgubiti svoju snagu. Tada ne možemo da brzo napredujemo u duhovnom životu uprkos tome što imamo verovanje.
Snaga verovanja, čak i spontanog verovanja, nije dovoljna da nas odnese krajnjem Cilju. Verovanje je poput instrumenta za decu na kome možete da svirate ograničen broj godina. Ali, kad imate veru, vi dolazite do uvida da ste vi večni svirač, a istovremeno ste i večni instrument. A kad odete još dalje i dublje, bi uviđate da je svirač neko drugi, Gospod Svevišnji, a da ste vi Njegov instrument. On je večni Svirač, a vi ste Njegov odabrani instrument za večnost.
Spontano verovanje će učiniti da osetite šta vi večno jeste: Božije odabrnao dete. Ali, ako nemate vere, nećete imati osećaj punog zadovoljstva i osećaj da ste večno jedno sa Njim, da predstavljate Jednog i da je samo vaše prisustvo na zemlji ispoljavanje Jednog Apsolutnog Svevišnjeg. Jedino kad se vaše spoljašnje i unutrašnje biće ispune verom, vi možete da ispoljite Boga ovde, na zemlji. Vera u sebe i vera u Boga moraju da idu ruku pod ruku.
Ako kažete da nemate vere u sebe, ali da potpuno verujere u Boga, moram da vam kažem da ne možete daleko da stignete. Morate da imate veru, stalnu i obilnu veru ne samo u Boga, već i u sebe, jer vi ste Božiji sin ili Božija ćerka. Kad istinski osećate da ste Božije dete, uvidećete da vam je ispod časti da sklapate prijateljstvo sa neznanjem. Stvarnost, Večnost, Besmrtnost i Beskonačnost nisu maglovite predstave; oni vam pripadaju po rođenju. Kad imate takvu veru, Bog će izliti Svoje odabrane Blagoslove na vašu posvećenu glavu i predano srce.
Ali, vera u sebe ne sme da pređe svoju granicu. Malopre sam rekao da morate da imate veru, stalnu veru u izobilju. Ali, morate isto tako da imate na umu izvor svoje vere; ne smete da zaboravite odakle ona dolazi. Ponekad ćete možda pomisliti: „O, toliko se trudim da ostvarim apsolutnu Istinu, da postignem savršenstvo. Sve je to moj napor, moj napor. Jedan posto posla će obaviti Milost Svevišnjeg, a devedeset devet posto moj sopstveni napor“. Ali, kad osvane taj najslavniji dan i vi ostvarite Apsolut, videćete da je stvar potpuno obrnuta: vaša vera vam je omogućila da uložite taj jedan posto ličnog napora radi svog ostvarenja, a Bog vam je obezbedio ostalih devedeset devet posto kao Svoju božansku Milost, bezuslovnu Milost. A kad budete na pragu ispoljavanja svog ostvarenja, spoznaćete jednu još višu i dublji istinu. Uvidećete da vam je taj jedan posto vere koji ste imali, i koji vam je bio apsolutno neophodan, takođe darovao Bog.
Vi ste izabrani od bezbrojnih ljudi da trčite prema Svetlosti. Drugi još čvrsto spavaju. To što vas je nadahnulo da izađete iz neznanja i uperite pogled u Svetlost bila je čista Milost, Božija bezuslovna Milost. Pošto je takođe On bio taj koji vas je inspirisao i pozvao da se svesno pridružite Njegovoj kosmičkoj Igri, morate da osetite da je i taj jedan posto vere koji ste imali na početku takođe došao direktno od Boga, Apsolutnog Svevišnjeg.
Neki ljudi ne veruju; oni žele da idu negativnim putem. Bez obzira koliko daleko odu, njihov um im govori da Boga nema. Ali, na osnovu mog jedinstva sa Bogom i čovečanstvom, hteo bih da vam kažem da na ovom svetu oni neće steći ni privremeno zadovoljenje, a da i ne govorimo o obilatom zadovoljstvu. Doći će dan kada će uvideti da im njihov nedostatak vere, njihovo poricanje Boga, ne daje ono što bi hteli. Biće prisiljeni da potraže neko ispunjujuće verovanje.
Mi, koji smo krenuli duhovnim putem, predstavljamo prethodnicu. Svi će na kraju trčati prema istom tom transcendentalnom Cilju. Većina čovečanstva neće uvek zaostajati. Sva Božija deca, bez obzira koliko su nesvesna i netežeća, jednog će dana trčati prema zajedničkom Cilju. Taj Cilj je vrhunsko otkriće čovekove Božanstvenosti i stalno i savršeno ispoljavanje njegove neprolazne Stvarnosti.From:Sri Chinmoy,Onostrano u nama — Zbirka tekstova 1964-1974, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bw