Tama nas iskušava, govoreći: „Ovo što imam je veoma slatko, lepo i krajnje opčinjujuće. Došla sam da ti to ponudim“. Onda mi tražimo da to probamo, da ga vidimo, osetimo i okusimo. Tada smo ulovljeni i osuđeni na propast.
Kad svetlost stane pred nas, ona kaže: „Mi smo jedno. Ti i ja smo jedno. Ono što ja imam u sebi, imaš i ti“. Svetlost kaže da ona ima mir, ushićenje, blaženstvo i moć i kaže nam da ćemo, ako potražimo u sebi, naći isti taj mir, ushićenje, blaženstvo i moć.
Ali naš um, koji živi u ograničenoj svesti, više voli da poseduje nešto što je van njega. On oseća: „Kakva je korist od toga da imam nešto što već posedujem?“ Zato, kad mu tama ponudi nešto što je van njega u obliku iskušenja, on nastoji da to zgrabi. Njemu nije bitno da li je to dobro ili loše. Um to hoće samo zato što ga nema. Zato nam je neznanje uvek drago.
Zašto gajimo neznanje? Pre svega, zato što osećamo da je to svojina nekog drugog; zato ga hoćemo. Kad vidimo da je neko veoma bogat, mi odmah želimo da i mi postanemo bogati. Kad vidimo da je neko srećan, odmah i mi hoćemo da budemo srećni. Mi se stalno osvrćemo oko sebe da bismo videli šta drugi rade, a onda pokušavamo da ih imitiramo. Osećamo da smo budale ako nemamo stvari koje drugi imaju. Svi imaju neznanje. I mi imamo neznanje, ali mislimo da smo lošiji od njih ako nemamo dovoljno veliku količinu neznanja.
Dete ima balon. Ono oseća da je njegov balon najbolja stvar na svetu. Ono neće da misli da je balon veoma kratkotrajan i da će uskoro pući. Njemu je jedino stalo da zna da je on njegov i da neće da se rastane sa njim. Neznanje je kao balon. Mi osećamo da ćemo biti potpuno izgubljeni i da nećemo imati ništa ako nam oduzmu tu malu igračku. Ali, kad svesno stupimo u duhovni život, mi osećamo da nas neznanje stalno dovodi u iskušenje, a da nas nikad ne ispunjava. Osećamo da ćemo, što se više igramo sa tim balonom, biti sve osujećeniji i razoreniji. Moramo da znamo šta hoćemo: iskušenje ili ispunjenje. Ako je naš izbor ispunjenje, tada se iskušenje mora odbaciti.
U našem uobičajenom svakodnevnom životu, neznanje je kao kamila: dok kamila jede trnje, usta joj krvare, ali ona nastavlja da ga jede, jer je na to navikla. Kad duša uđe u telo, jednu, dve, tri, četiri, pet ili šest godina ona preovlađuje. Pošto um još nije snažan, duša je u stanju da ostane na površini. Ali, dete postepeno uči mnoge pogrešne stvari od svojih roditelja, suseda, prijatelja i sveta u celini. Kad dete odraste, ono vidi mnoge mane u svojim roditeljima, ali ne zna da su to mane. Ono misli da su to stvari koje su mu neophodne da bi živelo na ovom svetu. Zato ono počinje da u svom umu, vitalu ili fizičkom biću gaji te ideje koje dolaze iz fizičkog sveta kroz fizička čula. Kad počne da koristi fizička čula, a da nije dobilo inspiraciju iz srca, tama ulazi u njegove oči i zaslepljuje ih, a laž ulazi u njegove uši i truje ih. Sve nebožanske osobine sveta koji ga okružuje ulaze u njega i ono ih svesno ili nesvesno gaji.
Kako da prevaziđemo neznanje? U ovom svetu mi znamo samo dve stvari: hoću ili neću. Mi ili prihvatamo ili odbacujemo. U Božijoj kosmičkoj Igri postoje samo dve stvari: neznanje i mudrost. Svaka misao se sastoji ili od neznanja ili od mudrosti, ili od tame ili od svetlosti. Nema ničeg između. Posudu ili ispunjava tama, ili je ispunjava svetlost. Zato moramo da ohrabrimo svetlost da uđe u posudu.
Kao što tami nema kraja, tako nema kraja ni svetlosti. Izbor je naš. Mi možemo da živimo u tami i neznanju, ili možemo da živimo u svetlosti. Danas je čoveku teško da živi u svetlosti. Lakše mu je da živi u tami, jer je na nju navikao. Ali, kad iskreno počne da teži da živi u svetlosti, videće da će mu biti veoma teško da živi u neznanju i tami.From:Sri Chinmoy,Onostrano u nama — Zbirka tekstova 1964-1974, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bw