U ovom trenutku nam smrt u određenom smislu pomaže; ona nam dopušta da se delimično odmorimo. Potom, kada se vratimo, vraćamo se sa novom nadom, novom svetlošću, novom težnjom. Ali, ako budemo imali svesnu težnju, uspinjući plamen koji sve vreme bukti u nama, videćemo da se fizička smrt lako može pobediti. Osvanuće dan kad smrt neće biti neophodna. Ali, u ovom trenutku mi nemamo tu sposobnost; mi smo slabi. Duhovni Učitelji, oslobođene duše, jesu ovladali smrću, pa ipak oni napuštaju telo kada Božansko od njih to želi.
Jedan običan čovek, koji je godinama nosio teret čitave porodice - dvadeset, trideset ili četrdeset godina - reći će: “Umoran sam. Sada mi je potreban odmor”. Za njega smrt zaista ima smisla; duša odlazi u oblast duša i uživa u kratkom odmoru. Ali, za božanskog ratnika, za jednog tragaoca za Krajnjom Istinom, smrt nema smisla. On želi da neprekidno napreduje, bez zastoja. Zato će on nastojati da živi u stalno težnji, večnoj težnji. I pomoću te večne težnje pokušaće da pobedi smrt, kako bi mogao da u spoljašnjem svetu večno ispoljava Božansko koje je u njemu.From:Sri Chinmoy,Onostrano u nama — Zbirka tekstova 1964-1974, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bw