_Pitanje: Guru, ponekad zateknem sebe da sam preokupiran frustracijama iz moje prošlosti i nesigurnošću oko budućnosti. Kako mogu da pobedim vezanost za vreme?_³

Šri Činmoj: Dobri dečače, ti znaš da je prošlost prašina – prošlost nas vuče unatrag. Mi mislimo: „Ovo sam uradio loše; ti si ono uradio loše; ja sam ovo uradio loše“. Razmišljajući o prošlosti, ne idemo napred. Prošlost je kao lanac koji nas vuče nazad. Mi želimo da idemo napred, ali je lanac tako snažan danas vuče unatrag.

A sa druge strane, budućnost je nešto o čemu nikada ne treba razmišljati. Sadašnjost je jedina stvar o kojoj treba da brinemo. Ako mislimo o budućnosti, uključujući i svoje buduće brige i teskobe, ne možemo ići napred. Budućnost je sva neizvesnost, nesigurnost. Čak i Ono Najviše menja Svoje Mišljenje. Danas Najviše kaže: „Budućnost će biti ovakva“. U sledećem trenutku, na naše najveće iznenanđenje, Najviše može da izmeni Svoj Plan.

To je kao u fudbalu. Kada igraš fudbal, siguran si da će igrač šutirati desnom nogom. Avaj, u poslednjem trenutku on iskoristi svoju levu nogu. Ili, siguran si da će pokušati da dâ gol, ali on prosledi loptu nekom drugom. Ta osoba dolazi ka tebi, i pokušaće da poentira. Ti misliš da će upotrebiti desnu nogu, ali on koristi levu nogu. Zatim misliš da će definitvno pokušati da dâ gol. Ne, on prosleđuje loptu nekom drugom. To je ono što se dešava u našem svakodnevnom životu.

Mi na kraju znamo da će naš tim postići gol. Ili ćeš ti postići gol ili će to učiniti tvoj brat ili neko drugi; mi to znamo. Mi znamo da je konačni kraj Pobeda Božanskog. Ti si gledao Mahabaratu na televiziji. Kako su dobri ljudi, Pandave, patili, patili, patili, patili! Da li se Pandave i Kaurave na bilo koji način mogu uporediti? Pandave su patile, patile, patile, ali je Šri Krišna uvek bio tu za njih. To je Kosmička Igra. Šri Krišna ide dalje, pati kroz Pandave, sa Pandavama. Šta se onda dešava? On zna da će Pandave na kraju pobediti. Šri Krišna je Sam Bog, ali je On morao da napusti svoje mesto sa svim ljudima i da negde drugde osnuje svoje kraljevstvo. To je sve deo Kosmičkog Plana. Kada dođe vreme, on osvaja božansku Pobedu.

Hajde da ne mislimo na budućnost. Što više mislimo na budućnost, to veću zabunu stvaramo. A ako mislimo na prošlost, videćemo da prošlost jedino zna kako da nas vuče unazad, da nas vuče unazad, da nas odmah vuče unazad. Onda moramo da se vratimo na početak i da ponovo započnemo svoje putovanje. U trenutku kada pomislimo na prošlost, veoma snažan lanac nas vuče unazad. A kada pomislimo na budućnost, sve je neizvesno. Istina je da u stvari znamo da je božanska Pobeda konačni kraj. Ali, u međuvremenu, ako želimo da vidimo svetlost na određeni način, čak i ako smo sigurni da je svetlost na određenom mestu, otkrićemo da svetlost nije tamo; već na nakom drugom mestu.

Uvek ima trenutaka kada ne očekujemo da se igra odvija na određeni način. Pomislimo samo na našeg Sunila.⁴ U njegovom slučaju, on je živeo pet godina više, nego što mu je bilo suđeno da živi. Ali, kako mi znamo da Sunil nije imao jaku želju da se jednog dana popne na Himalaje? Kako mi znamo da nije želeo da još jednom prepliva La Manš? Pogledajte sada njegovu budućnost. On je zamišljao ružičastu budućnost. On je pomišljao: „Uradiću ovo, uradiću ono, poboljšaću zdravlje“. On se popeo na tako mnogo planina i nadao se da će se jednog dana popeti na Himalaje. Nadao se da će još jednom preplivati La Manš. Kad pogledamo u budućnost, sve je nada.

Neko uči u srednjoj školi. On misli da će je završiti, zatim će diplomirati, pa magistrirati. On planira. Planiranje nije loše, ali ako misli jedino na budućnost, tada gubi vreme. Ako je sada u srednjoj školi, treba da razmišlja o sledećem koraku, koledžu – ni o čemu drugom. On treba da razmišlja samo o jednom koraku. I opet, ako je zaista mudar, razmišljaće jedino o učenju u srednjoj školi. On uopšte ne mora da razmišlja o koledžu. On sada treba da završi srednju školu. Ako dovršava tu srednju školu, neka misli jedino o tome. Inače, baviće se neizvesnošću. Cilj je tu, ali put nije prav; on krivuda, uvek krivuda.

Mi kažemo da postoji zlatni put, ali on je takav samo ako neko ima ogromnu težnju, najintenzivniji unutrašnji vapaj, dvadeset i četiri sata dnevno. Koliko ljudi ima unutrašnji vapaj dvdeset i četiri sata dnevno? Da, postoji prečica: zlatni put. Ali, mi možemo da ne budemo svesni zlatnog puta. Ili, možemo da znamo da je tu, ali kako da stignemo do njega? Do zlatnog puta možemo stići uz pomoć naše stalne molitve i stalne meditacije. Inače, put će krivudati kao zmija. Ovaj krivudav put se nastavlja.

Uopšte ne pomaže da se brinemo bilo o prošlosti, oko onoga što smo već uradili, ili oko onoga što će se desiti u budućnosti. Ono što nam je potrebno je svetlost, više svetlosti, obilje svetlosti. Tada treba da znamo da nikada ne treba da se borimo protiv tame. Tama mora da bude prosvetljena. Neke zemlje se bore, bore, bore, ali gde je zadovoljstvo? Ako želimo da imamo radost, „milo za drago“ nikada ne funkcioniše. Ne možemo se boriti protiv tame. Da, možemo se boriti, ali će se i tama boriti protiv nas.

Svetlost se ne bori. Svetlost jedino prosvetljava. Za nas, svetlost je ovde, u sadašnjosti. Svetlost koju nam daje sadašnjost ili svetlost koju mi dajemo sadašnjosti, tu svetlost mi moramo da uvećamo. Uvećavajući svetlost pokušaćemo da prosvetlimo neizvesnu budućnost, u kojoj zamišljamo šta će se desiti. Ako možemo da prosvetlimo budućnost, ona nije više budućnost; ona postaje sadašnjost. Ona postaje sada. Ako imamo svetlost, ta svetlost će nam pokazati da li na rastojanju od deset koraka postoji opasnost ili je put čist. Ali ako nemamo svetlost, tada ne znamo sledeći korak. Da bismo videli budućnost, moramo da uvećamo svoju unutrašnju svetlost.

Što više imamo unutrašnje svetlosti, to dalje možemo da vidimo. Tada to možemo nazvati budućnošću, ili možemo reći da je stvarnost koja je pred nama ušla u naš današnji život. Realnost je u budućnosti, ali sa našom svetlošću je ne vidimo tamo. Više to ne vidimo kao daljinu. U tom trenutku osećamo da nam je to na dohvat ruke, ili da je u nama.

Moj savet svima vama, moja duhovna deco, je da uvek vidite svetlost u sebi. Ta svetlost će vam uvek pokazati ono što treba da se vidi. Ako brinete, nemojte brinuti. Ako mislite da je prošlost obeshrabrujuća, nemojte misliti na prošlost. U svakom trenutku treba da prosvetlimo sebe i takođe da oprostimo sebi. Bog će nam oprostiti, to je istina. Bog nam oprašta, ali mi ne opraštamo sebi. Mi mislimo o prošlosti: „Ovo sam uradio pogrešno, ono sam uradio pogrešno“. Ako se molimo Bogu, Bog će nam oprostiti. Ali mi ne zaboravljamo šta smo uradili pogrešno – ne! I ponekad se događa da čak i kada nam je Bog oprostio, mi mislimo da nam Bog nije oprostio.

Ako ne možemo da oprostimo sebi, ako uvek razmišljamo o onome što smo uradili pogrešno, tada kada nam Bog oprosti, Njegov Oproštaj ne traje. Božji Oproštaj je tu za nas i Bog zna da nam je oprostio. Ali mi uvek mislimo: „O moj Bože, kako On može da zaboravi šta sam uradio? Kako mi može oprostiti? Kako mi On može oprostiti ovo“?

Zaboravite na prošlost! I mnogo dobrih stvari se desilo u prošlosti, ali dok pokušavate da na površine iznesete dobre stvari, proždrljivi tigar vas grabi i grabi i te dobre stvari. Recimo da ste nešto veoma, veoma dobro uradili kada ste imali pet ili šest godina, ili se nešto veoma dobro desilo u vašem životu. Sada je pokušaj da to iznesete na povrišnu za vas gubitak vremena, jer u ovom trenutku imate tako puno problema. Šta ćete uraditi? Šta ćemo svi mi uraditi? Mi ćemo našu unutrašnju svetlost uvećavati i uvećavati, i tada će doći trenutak kada ćemo moći da sve dobre stvari iz prošlosti bezbedno iznesemo na površinu.

Ja uvek kažem da su današnji problemi sasvim dovoljni da nas učine nesrećnima. Zašto moramo da razmišljamo o jučerašnjim problemima ili o sutrašnjim problemima? Zar mislimo da nam današnji problemi nisu dovoljni? Danas je dovoljno za svaku osobu! Ovaj trenutak je dovoljan za nas. Ako zavisimo od Božje Volje, ako se molimo i meditiramo, tada smo u ovom trenutku bezbedni. Ako u sledećem trenutku isto možemo da se molimo i meditiramo i da ugodimo Bogu na Njegov sopstveni Način kroz naše posvećeno nesebično služenje, i tada ćemo ponovo biti bezbedni.

Kažem vam, služenje koje neki od vas obavljaju, za mene ni na koji način nije inferiornije od meditacije. U neku ruku je čak i bolje, jer dok služite Svevišnjeg u meni, u vašem Učitelju, vi ste potpuno oprezni. Neki od vas se bave strujom. Ako niste oprezni, možda će vas udariti struja i otići ćete na Nebo. Ja ne želim da vi odete na Nebo na taj način! Vi mnogo puta vegetirate dok meditirate. Vi možda gledate u moju Transcendentalnu fotografiju na pet minuta a zatim se uspavate. Dok radite sa strujom, da li možete da se uspavate? U mnogim slučajevima, vaše posvećeno služenje je beskrajno efikasnije od meditacije. Vi intenzivno radite. Ne dozvoljavate nijednoj misli da uđe u vaš um. Nakon meditacije se možete odmoriti pet minuta, ali dok radite ne možete se odmarati. Ako stanete na pola sata ili sat, vaš važan posao će kasniti. A ako vam nedostaje koncentracija, možete biti i povređeni.

Ako ne meditirate dobro, ako se čak uspavate, vi ne gubite ništa; jedino će se možda vaše ostvarenje odigrati dva dana kasnije. Ali, kada radite sa takvim intenzitetom, vi ne grešite i ne povređujete se, tako da možete da vidite koliko se intenzivno koncentrišete.

Koncentracija je toliko važna u životu. Ako se koncentrišete, loša sila ne može da dođe do vas. Ako se koncentrišete, tada dolazi dobra misao. Ja kažem, i drugi duhovni Učitelji su rekli, da je posvećeno služenje izuzetno važno. Dok radite, ne možete da mislite loše misli, ne možete da gledate unaokolo. Vi obavljate ozbiljne, ozbiljne zadatke. Ako rušite zid ili nešto gradite, u svakom trenutku se srećete sa opasnošću. Ali, ako pokušate da meditirate, a zatim se uspavate, ima li tu opasnosti? Vi veoma brzo napredujete jedino ako ste veoma iskreni i intenzivni u vašoj meditaciji.

Čak i ako najbrže napredujete u svojoj meditaciji, put posvećenog služenja je lakši. A ako želite da nešto uradite za čovečanstvo, onda morate da ponudite svoje služenje. Kao tragalac, vi se radujete svom sopstvenom ostvarenju. Ali ako obavljate nesebično služenje, bilo kakvo služenje, onda to radite za čovečanstvo; a dok se molite i meditirate, to ćete možda raditi samo za sebe. I opet, dok se molite i meditirate možete da kažete: „Ja nudim čovečanstvu rezultate moje meditacije“.

Na praktičnom nivou, nesebično služenje, posvećeno služenje je veoma bitno. Dok obavljate fizički rad, tada je vaša koncentracija veoma snažna. Ako bilo šta pođe loše, kuća na kojoj radite se može srušiti ili je može zahvatiti požar. Ali ako ne meditirate iskreno i posvećeno, kuća ostaje ista; samo je vaš unutrašnji napredak odložen. Pogledajte razliku!

Vraćam se na tvoje pitanje. Sada nemoj da razmišljaš o prošlosti. Mnoge dobre stvari su se zajedno sa lošim stvarima dogodile u prošlosti,. Ako sada želiš da ih izneseš na površinu, biće ti teško, zbog svih loših stvari koje si učinio. Pokušaj da progutaš, te loše stvari; ili pusti neka ti loši psi spavaju. Kada dođe trenutak, dobra iskustva će izaći na površinu, kao jelen. Mi ćemo dozvati jelena, i jelen će nam doći sa svim dobrim stvarima koje smo uradili.

I nikada nemoj razmišljati o budućnosti! Misli samo na danas. Sam Bog zna šta će se dogoditi već u sledem satu. Mi ne možemo da vidimo budućnost. Neke dobre ideje o budućnosti mogu doći i uzdići te, ali i neke loše ideje takođe mogu doći i progutati te. Ova sekunda je dovoljna da ti postaneš dobra osoba. U samoj ovoj sekundi moraš da želiš da postaneš dobra osoba. Ako razmišljaš o naredna dva sata, na osnovu snage tvoje mašte možeš to da učiniš. Ali se za dva sata može svašta dogoditi! Nesreće se dešavaju za tren oka. Ti si krenuo na Menhetn, i siguran si da ćeš tamo biti za pola sata. A onda se desi neka nesreća i avaj, tu je saobrajni kolaps. I videćeš da tvoje razmišljanje nema nikakve veze sa stvarnošću.

Božanski pristup jeste da se kaže: „Stvarnost ovog dana, stvarnost ovog trenutka je dovoljna za mene. U ovom trenutku ja prolazim kroz tako puno unutrašnjih kriza i spoljašnjih prepreka. Spoljašnje prepreke i unutrašnje krize su uhvatile ovaj trenutak, pa ja moram da to razmrsim.“ Nikada nemoj misliti čak ni na dobre stvari iz prošlosti. Ima milion dobrih stvari, ali nikada nemoj misliti na njih – ne! Ako imaš sto dolara duhovnog bogatstva, samo budi siguran da su bezbedni u sefu. Time što ćeš u ovom trenutku postati dobra osoba, ti dodaješ jedan dolar toj sumi u sefu. Uvek dodaj, dodaj, dodaj i nikada nemoj misliti na sutra.

Ljudi koji misle na sutra, na prekosutra, ili na sledeći mesec neće imati dovoljno vere u Boga. Ljudi koji imaju obilje vere, beskrajnu veru u Boga će reći: „Bog se o meni brinuo do današnjeg dana i ponovo će se za mene pobrinuti i sutra. Moj posao je da se molim za Božju Pobedu. Moj posao je da se molim za Božju Zaštitu“. Ako volimo Boga, On će nas vajati i oblikovati na Njegov sopstveni Način. Tvoja vera u Boga će odrediti tvoj život, bez obzira na sadašnjost, prošlost ili budućnost. Ako imaš veru u Boga, On će se pobrinuti za ovaj trenutak, On će se pobrinuti za sledeći trenutak, On će se pobrunuti za sve trenutke koji dolaze. Samo ostani dobar u ovom trenutku, u ovom satu, u ovom danu. A kad sutra dođe, ponovo učini istu stvar.

Nemoj da misliš na sutra, šta ćeš sutra postati ili šta će ti sutra dati. Danas uradi ono što je neophodno. Sutra će automatski doći, i ponovo sutra uradi istu stvar. Zatim će prekosutra automatski doći. Nemoj da misliš na sutra i kako ćeš se sutra ponašati. Ako se danas ponašaš dobro, to je dovoljno za danas. Istu unutrašnju radost i snagu koje stičeš od toga što danas postaješ dobra osoba, dobićeš i sutra. Ali, nemoj da sutra unosiš u danas. Sutra je sasvim spremno da dođe do tebe. Sutra kuca, kuca, kuca na tvoja vrata, samo što ti nisi spreman da otvoriš vrata. Tvoj prijatelj ili neprijatelj – sutra – kuca i kuca, ali ti nisi spreaman, ti nisi spreman. Kada si spreman, otvorićeš vrata. Tada ćeš videti da ti je došao prijatelj.

Nemoj razmišljati o prošlosti, nemoj razmišljati o budućnosti; razmišljaj jedino o sadašnjosti. A sadašnjost mora da bude puna odlučnosti i puna vere – vere ne samo u Boga, već i u sebe. Ako nemamo veru u sebe, bez obzira koliko vere Bog ima u nas, to neće funkcionisati. Ako imamo veru u sebe, Bog nam daje više i više i još više vere. Ljudi uvek kažu: „Ja nemam veru u sebe. O, Bože, Ti mi daj veru“. Ali, Bog će reći: „Ako nemaš veru u sebe, gde je onda tvoja posuda? Gde ću Ja staviti Moj Blagoslov? Ja sam spreman da ti dam Moj Blagoslov, ali ti nemaš posudu“. Imati veru u sebe znači imati posudu gde Bog može da uspe Njegovu Svetlost i Njegovo Blaženstvo. Ako nemamo veru u sebe, onda nemamo posudu. Bog kaže: „Spreman Sam da ti dam Moj Blagoslov, ali, kako ćeš ga zadržati? Gde je posuda?“ Tu posudu mi zovemo prijemčivost. Kada imamo prijemčivost, Bog uliva Njegove Blagoslove u našu posudu.

Nema prošlosti, nema budućnosti – samo sadašnjost, sadašnjost, sadašnjost! Imaj veru u Boga. Imaj veru u sebe. Imaj veru u tvoju dušu. Imaj veru u tvog Učitelja. Onda put postaje čist. Ti ne moraš da vidiš odredište. Samo odredište dolazi do tebe.

From:Sri Chinmoy,Iznad privlačnosti i odbojnosti: prosvetljujuća pitanja i odgovori, Agni Press, 2012
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bld