Ti si apsolutno u pravu kad kažeš da je telo smetnja. Ono je smetnja dugo vremena, dok Svetlost duše ne izbije na površinu i ne preuzme odgovornost za telo. Ali, ako kažeš da će se telo neprekidno i večno suprotstavljati duši, onda grešiš. Ako bi se telo trajno suprotstavljalo mogućnostima duše, onda niko ne bi ostvario Boga. Jer, ostvarenje Boga se odigrava samo na ovoj planeti, samo na Zemlji.
U početku je apsolutno tačno da se telo suprotstavlja napretku duše. Dođe, međutim, vreme kad duša izađe na površinu i prisili telo da postane njen verni, savršeni instrument. To postignuće predstavlja pobedu i tela i duše. Kad duša svesno navede telo da oseti šta treba da radi, i kad je telo voljno da sluša zapovesti duše, onda telo i duša trče zajedno. Tada ostvarenje, otkrovenje i ispoljavanje postaju neizbežni. Kad smo uznapredovali, kad se probližavamo Cilju, vidimo da se fizička svest potpuno stapa sa psihičkom svešću, i vidimo telo u njegovom preobraženom sjaju. Duša i telo postaju deo jedne Istine, a ta istina je Bog Beskrajni.
Postoji klavir i postoji pijanista. Oba su podjednako potrebna da bi nastala muzika. Ako nema instrumenta, kako svirač može da svira? A opet, ako nema svirača, klavir ne može da funkcioniše. Slično tome, duši je potrebno telo da bi ispunila svoju najvišu misiju. A telu je potrebna duša da bi dalo smisao svom postojanju, da ostvari Najviše.From:Sri Chinmoy,Telo, tvrđava čovečanstva, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bhf