Ako neko želi da sledi Jogu posvećenog služenja, Jogu ljubavi, posvećenosti i predaje, Jogu unutrašnje mudrosti, ili ako želi da psihičko biće izvede na površinu i dopusti da ga psihičko biće u njemu, božansko dete u njemu, vodi i odvede Bogu, tad taj tragalac ne mora da mnogo pažnje posvećuje prani. On treba svu važnost da prida najvišem Miru, Blaženstvu i Moći, koje želi da odozgo spusti dole. Kad Mir, Blaženstvo i Moć uđu u njega, oni automatski donose beskrajni životni dah koji preobražava konačni, ograničeni životni dah koji već sadrži u sebi. Zato njemu nije neophodno da vežba sistematski udah, zadržavanje daha i izdah. Svetlost koju on unosi u svoj sistem regulisaće njegov životni dah, njegovu životnu energiju, u skladu sa božanskim potrebama tog tragaoca.
Jedina vežba disanja koja duhovnom tragaocu zaista treba, jeste da pokuša da udiše čistotu. Dok udiše, ako svesno zamišlja i oseća da udiše Savršenstvo odozgo, onda se ograničenja unutar njegovog sistema automatski preobražavaju. Onog trenutka kad svesno udahnemo, prana u nama ima veću vrednost. Nije, međutim, uopšte neophodno da se prolazi kroz mnoge stroge vežbe da bi se ostvario Bog. Ako možemo da udišemo sporo i duboko, i dok dišemo imamo posvećen osećaj prema Svevišnjem i prema čovečanstvu, bićemo u stanju da uđemo u svet sa svojim obogotvorenim dahom. Kad dišemo sa osećanjem spontane posvećenosti, mi možemo da duhovno i materijalno služimo Svevišnjem, kao i čovečanstvu.From:Sri Chinmoy,Telo, tvrđava čovečanstva, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bhf