Pitanje: Kako možemo da osetimo da je unutrašnji svet stvarniji od spoljašnjeg sveta?¹

Šri Činmoj: Telo, naš spoljašnji omotač, jeste spoljašnji svet, a unutar tela nalazi se unutrašnji svet. Šta imamo unutar tela? Tu je srce. Unutar srca je duša, a unutar duše je Bog. Bog je svuda, to je tačno. Ali unutar duše, Božanska Stvarnost je beskonačno više ispoljena, vidljivija i opipljivija. I onaj ko svesno, neprestano i bezuslovno oličava stvarnost duše, nesumnjivo otkriva i ispoljava Boga više od bilo koga drugog.

Kao ljudska bića, definitivno pridajemo veći značaj svom srcu. Kada srce zakaže, znamo da moramo da napustimo ovaj svet i da prođemo iza zavese Večnosti. Neko možda ne teži, neko se možda ne moli Bogu ili ne meditira na Boga, ali ako se nešto desi njegovom srcu, biće jadan, jer mu je srce draže od svega drugog. Neko može živeti u umu, ali u trenutku kada neko govori o srcu, oseća da je njegova stvarnost tamo važnija od njegove stvarnosti u bilo čemu drugom. Stvarnost srca je mnogo važnija od stvarnosti uma, vitalne stvarnosti, ili fizičke stvarnosti.

Sve ono što nam je stvarnije, nam je važnije i značajnije. I opet, sve što nam je važnije, postaje nam stvarnije. Bog je najvažniji jer je najstvarniji; On je jedina prava Stvarnost u čitavoj Njegovoj vaseljeni. Dakle, Bog nam je najstvarniji, a istovremeno nam je i najvažniji.

Ako nekoj stvari pridajemo važnost, ona nam automatski postaje stvarna. Onog trenutka kada toj stvari oduzmemo važnost, ona gubi vrednost. Ako zaista cenimo unutrašnji život, onda nam taj unutrašnji život postaje stvaran. On mora da postane stvaran.

Kada se ne molimo i ne meditiramo, vidimo samo fizički svet oko sebe. Doživljavamo ga kao apsolutno stvaran. Međutim, kada se molimo i meditiramo, vidimo i osećamo da postoji još jedan svet i da je ovaj fizički svet samo izraz tog sveta. Ipak, moramo da znamo da smo mi sami tvorci tog drugog sveta, baš kao što smo tvorci i ovog fizičkog sveta. Fizički svet je poput kuće koju gradimo svojim rukama, svojim spoljašnjim sposobnostima. Na isti način, unutrašnji svet gradimo snagom svoje volje – ne pukom snagom misli, već snagom volje. Kada snagom svoje volje stvorimo nešto u unutrašnjem svetu – ako je to što stvaramo čisto, božansko i besmrtno – tada osećamo da smo sigurni.

Kako možemo da osetimo da je unutrašnji svet stvarniji? Kao što sam rekao, stvarnost zavisi od neophodnosti. Ako smo gladni, hrana odmah postaje jedina stvarnost pred nama, oko nas, u nama i izvan nas. Sve što zahteva našu pažnju ili usredsređenost mora biti stvarno, bilo da je reč o materijalnoj hrani ili o unutrašnjem miru, svetlosti i radosti. Stvarnost neke stvari u potpunosti zavisi od toga koliko nam je ona neophodna. Ako nam je nešto potrebno, onda ta stvar mora postati stvarna. S druge strane, ako ono što nam je potrebno u sebi ne sadrži stvarnost, tada neće biti ni unutrašnjeg vapaja s naše strane. Da Bog nije stvaran, ne bismo vapili za Njim. Sama stvarnost poseduje ogromnu moć da u drugima probudi glad. To je poput iskusnog trkača koji početnike uči kako da trče ka cilju: u jednom trenutku je na cilju i maše im, a u sledećem je na startnoj liniji ili na sredini staze, odmah pored njih. Slično tome, Bog kao Stvarnost jeste početna tačka, a Bog kao Stvarnost jeste i kraj. Ipak, ne kažemo „kraj”, jer sam Bog neprestano napreduje; On je večno prevazilazeće Onostrano. Dakle, danas nam je Bog kao početna tačka vrhunska potreba; stoga nam je ta početna tačka sasvim stvarna. Sutra će nam cilj biti težnja, i taj cilj moraće tada da bude stvaran.

Unutrašnji svet je stvaran jer znamo da će sve što je u njemu jednog dana izaći na svetlost dana i procvetati. Seme se nalazi pod zemljom, u krilu majke Zemlje. Ali jednog dana ono izbija, uzdiže se; klija i postaje biljka, mladica, a na kraju i ogromno drvo banjan. Ipak, na samom početku, sve je unutra. Iz unutrašnjosti mi izlazimo.

Duša se nalazi u srcu, a srce u telu. Što dublje zalazimo, to brže uviđamo da je istinska stvarnost u nama, a ne izvan nas. Ipak, da bismo dovršili igru, ne možemo ostati samo u toj unutrašnjoj stvarnosti; moramo izaći u spoljašnju stvarnost. U suprotnom, postojao bi samo stanar, ali ne i kuća u kojoj bi on živeo. A i stanar i kuća podjednako su važni. Tek ako postoji stanar, osetićemo potrebu za kućom; s druge strane, ako postoji kuća, nesumnjivo će nam biti potreban stanar. Duša je stanar, a telo je kuća.

Kako treba da vrednujemo unutrašnji život? Treba da ga vrednujemo polako, postojano, iskreno i predano. Ako tako postupamo, unutrašnji život će nam neminovno podariti beskonačan mir, beskonačnu svetlost i beskonačno blaženstvo. Unutrašnji život je prirodan život. Bog je uvek prirodan. Okultna moć, duhovna moć i sve ostale moći – sve su to prirodne moći. One nisu neprirodne. Neprirodnu moć smo razvili mešajući se sa neznanjem i neistinom. Tek kada ne priznajemo svoje božansko pravo po rođenju, ponašamo se kao neprirodna ljudska bića. Spoljašnji život je, nažalost, postao neprirodan jer uvek pokušavamo ili želimo da od samog spoljašnjeg života dobijemo trenutni rezultat. Ne želimo da zaronimo duboko u sebe; uvek se zadovoljavamo samo delićem, a ne okeanom. Ali kada cenimo ono što je prirodno u nama, kada ponovo želimo da budemo prirodni, tada automatski cenimo i unutrašnji život.

From:Sri Chinmoy,Plava svetlost talasa discipline , Agni Press, New York, 1977
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/bdw