Pitanje: Čuo sam da kada neko jednom prihvati duhovni put, postoji trenutak kada osoba treba da se preda Guruu koji je uzvišeniji od njega. Ali sam, takođe, čuo da čovek mora stalno da preispituje učenja Gurua i da sluša glas u sebi. Čini mi se da je ova ideja skepticizma i preispitivanja protivrečna ideji predanosti.

Šri Činmoj: Pre svega treba da znamo sledeće: ako se neko već potrudi da nađe Gurua, onda treba da ga sluša. Ako oseća da treba da sumnja i preispituje svog Gurua, bolje je za njega da uopšte i ne prihvati Gurua. Predanost je druga stvar. Pravi duhovni Učitelj će reći da on nije Guru; jedini pravi Guru je Svevišnji. Ljudsko biće je vodič za nekolicinu ljudi. To može biti stotina, ili hiljada, ili možda milion ljudi. Ali pravi Guru, jedini pravi Guru, je Bog. Kada prihvatite ljudsko biće za svog Gurua, to činite samo zato što je ono prosvetljenije od vas.

Uvek bi trebalo da slušate svoj uzvišeniji deo. Trenutno je vaš um nadređen vašem fizičkom telu i vašoj vitalnoj energiji. Kada um traži nešto od vas, fizičko u vama to odmah uradi, vital u vama to odmah uradi. A opet, srce je superiornije od uma. Mi znamo da um sumnjiči i podozreva i da nema usmerenu težnju ka jednom određenom cilju, dok srce dobija svetlost i prosvetljenje od duše. Zato je srce superiornije. Slično tome, ako je Guru, ljudski Učitelj, iskren i prosvetljen, on dobija Svetlost direktno od Svevišnjeg. Tragalac bi trebalo da ga smatra svojim sopstvenim višim delom, a ne nekom drugom osobom. Pošto telo oseća da je um superiorniji, telo sluša um. Slično tome, ako tragalac oseća da osoba koju je prihvatio za Gurua ima više svetlosti mudrosti nego on sam, tada će on slušati tu osobu ne sa osećajem odovojenosti, već onako kako bi slušao svoj sopstveni najuzvišeniji deo.

I još, ispitivački um nikada ne može da ostvari Najviše. Jedino srce koje teži može da ostvari Najviše. Ako stalno budemo pitali: „Da li je on u pravu? Da li greši?“, onda nikako nećemo moći da idemo napred. Moramo da znamo šta želimo. Ako želimo svetlost, onda moramo da imamo jasnu veru. Veru u koga? Veru sebe, veru u Boga i veru u onoga koga prihvatamo kao svog vodiča ili vođu. Kada jednom dosegnemo najviši Cilj, više nam nije potreban vodič. Ali, ako počnemo da preispitujemo istinu ili mudrost Gurua, onda nikad nećemo stići na Cilj. Ako zaista želimo da sledimo duhovni život, moramo da imamo jasnu veru u sebe, u svog Učitelja i u Boga. Samo tada ćemo najbrže napredovati. Ako preispitujemo, ako sumnjamo, nikada nećemo moći da napredujemo na zadovoljavajući način.

Duhovni Učitelj je samo stariji brat u porodici. Ako on tvrdi da je Bog, on zavarava i sebe i druge. Kad u porodici ima starijih, oni uglavnom znaju više od onih mlađih. Tako su oni u prilici da pokažu mlađima gde je cilj. Kad to učine, njihov posao je gotov. U duhovnom životu neophodno je slušati duševne zapovesti onog dela u nama koji je već prosvetljen. Mi ne slušamo nekog drugog; to je naš najviši deo. Ali, ne možemo sve vreme da ostanemo u svojoj najvišoj svesti. Međutim, ako znamo da postoji neko ko predstavlja ili otelovljuje naš najviši deo, biće nam lako da ga poslušamo. Ako moja glava kaže mojim nogama da nešto urade, moje noge neće stalno preispitivati mudrost ili istinu onoga što im kaže moja glava. Ja ne osećam da mi je ispod časti da moje noge učine ono što im glava kaže, zato što znam da su moja glava i moje noge delovi moga tela. Na isti način su i Guru i njegovi učenici nerazdvojno jedno.

From:Sri Chinmoy,Sjaj težnje i tok posvećenosti, deo 2, Agni Press, 1977
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ag_2