Cenim Ameriku zbog njenog dinamizma. Ako si dinamičan, onda trčiš prema cilju. Ako ne znaš gde je cilj, možda trčiš s jedne na drugu stranu, ali bolje je da se krećeš nego da ostaneš statičan. Postoji mnogo ljudi u Indiji i drugim delovima svijeta koji se valjaju u zadovoljstvima lenosti. Oni žive u večnom vremenu. Misle da će jednog dana Bog doći i stati pred njih govoreći: „U redu, pošto nisi mogao da misliš na Mene, onda je Moja dužnost da mislim na tebe“. Ali to je apsurd.
Amerikanci trče. Nisu sigurni u cilj, ali oni su neprestano u pokretu. Idu na jednu stranu i udare u zid i povrede se. Onda odu na drugu stranu i cilj nije tamo, pa dobiju još jedan udarac. Ali bar se kreću. Da dokono sede brinući što je možda na drugoj strani zid ili što je na onoj strani rupa, onda ne bi uopšte napredovali. Taj dinamizam je ono što duboko cenim i poštujem u Americi.
Imam nade za mesta na kojima primećujem dinamizam. Postoje, međutim, mesta gde nema dinamizma i imam vrlo malo nade u njihov napredak. Trenutno u Evropi ljudi još uvek žive u umu. Um nije loš. Um kasnije može biti vrlo dobar instrument, ali ne sada. Um koji trenutno koristimo je fizički um, koji neprestano sumnja i podozreva. On je ograničen i pun tame. Postoje, međutim, drugi, viši umovi: prosvetljeni um, intuitivni um, nadum. Trenutno ove umove ne koristimo. Prvo moramo živeti u srcu i preneti svetlost duše u um. Evropljani su mentalni ljudi. Teško im je da poštuju osobine srca. Neki, se ipak, jako trude da otvore svoja srca
Sledeća dobra osobina Amerikanaca je da sve cene, kao deca. Dete ceni sve bez razlike. Bog je božansko dete. On sve ceni. Kad mu Njegov sin ili ćerka daju bilo šta, On je veoma zadovoljan, makar to bilo zrnce peska. On kaže: „Da si poželeo da sačuvaš to zrnce peska za sebe, mogao si, ali si ga ipak dao Meni“. Amerikanci su takođe takvi. Amerika ima veliko srce. Kad je u pitanju veličina srca, Amerika je vrlo napredna. Amerika pravi greške, ali ko ne greši? Svi grešimo, ali Amerika ne zna za oklevanje. Najbolja osobina u duhovnom životu je da ne oklevate kad jednom znate svoj cilj. Čak i ako ne znaš svoj cilj, trči! Onda će se spustiti Božija Samilost, zato što trčiš, zato što si u pokretu. Kad jednom osetiš da tvoj cilj nije tamo gde si ti, već da je tvoj cilj negde ispred, onda moraš trčati.
Amerika ima voljnost da vidi i onda da prihvati ili odbaci, umesto da okleva. Postoje mnogi delovi sveta koji oklevaju i oklevaju i oklevaju, dok ne postane prekasno. U bilo kojoj trci, ako oklevaš i oklevaš da se pokreneš, do tada će tvoji suparnici već pobediti u trci!From:Sri Chinmoy,Sjaj težnje i tok posvećenosti, deo 1, Agni Press, 1977
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ag_1